Izgubiti sebe

Citam danas na netu kako raskida koji horoskopski znak. Kaze da moj znak, blizanci, svoju odluku menja bar 5 puta i da i kada zavrsi, nije zavrsio. Sad mi je jasno zasto su svi moji raskidni procesi toliko bolni.

U trenutku kada zelim nesto da prekinem ili zaboravim, pocinje preispitivanje o konacnosti odluke i tome da li je prava. Mozda je moglo nesto da se uradi, mozda nisam dovoljno razmislila.

Moja sestra Prolece, koja je pre par godina, po njenim recima, raskinula sa starim zivotom i sa svima nama, tvrdi da egomanijastvo u kojem ona sad zivi, predstavlja ispravno stanje tela i uma. Da sa svima mozes da se podelis i da svima treba da oprostis kako bi zastitio sebe.

Kada ona to pise, jer sada radi svoje terapije i preko Vibera, ja to stanje ne zamisljam kao apsolutnu srecu, nego pustanje obale i tonjenje u mutne dubine. Zamisljam je samu i bespomocnu.

Misliti na sebe a ne iskljucivati druge? Kako se to postize?

Kolega s posla iz susedne republike mi je prilikom razgovora vezanim za moju zelju, a trenutnu nemocnost, da postanem majka, rekao da u tom moru ljudi oko sebe moram da pronadjem "mene". Da se pitam sta zelim i da sebi tu zelju ispunim. Lakse je traziti druge, menije bar uvek bilo.

Dve osobe koje su u meni, ta osobina blizanca, ne govore jedna sa drugom. Vezane su i ne mogu dalje jedna od druge, ali su okrenute ledjima i pricaju samo sa ljudima oko sebe. Jer kada ti neko stoji iza ledja, ti ga ne vidis. Moze se reci, da ga izgubis. Ja sam izgubila sebe...

Cesto mi suprug kaze da vise mislim o drugima no o sebi. Moracu jednom da mu kazem da je izgleda u pravu. I kada hvalim mislim o drugima i kada klevetam mislim o drugima i kada volim i kada mrzim isto.

Mislila sam da znam jednu osobu koja ne misli na sebe, ali sam danas u razgovoru sa Prolecem dosla do razlicitog zakljucka. On sad uz Boziju ili neciju pomoc ima sve sto je pozeleo. Novu poziciju, novo dete, nov pocetak.  Mislim da sam pomogla da dotle stigne, naravno ne sa detetom, jer bi bilo glupo da je ljubavnica pomagala oko zacetka i porodjaja, nego kod radjanja tog novog coveka, koji je on danas. Bilo mi je lepo u tom procesu, ali sam i u njemu zaboravila na sebe. Kaze Prolece, ne treba da zalim. Svako te u zivotu nauci nesto, ja sam u ovom naucila da zaboravim na sebe i da toga postanem svesna.

Imam dva uspesna muskarca oko sebe. Jedan me cuva a jedan me dozivljava kao cuvara. Oba moja blizanca imaju po jednog ljubavnika. Ovaj jaci, to je jaka zena, spremna da proba sve u sexu, da bude bezobrazna, da ugrize, da ponizi. To je ono sto vidi ljubavnik. Zena kojoj niko ne treba. Drugi blizanac je slaba zena. Zena bas u tom smislu reci- zena, nezna, ranjiva, bolesna, rasplakana. Zena kojoj treba pomoc i zastita. Tu vidi moj muz. I njih dve su tu za njih dvojicu. Jaka za ljubavnika, slaba za muza. A ja? Pa mene nema. Ja sam ili jedna ili druga, ali nikad tu za sebe.

Cudno je to. Jer onako, kako me njih dvojica, na primer, vide ja sebe nikad necu videti. Ja sam uzgubila sebe u tim silnim ulogama i podrskama. Izgubila sam se u plakanju kada se ljubavnik vratio zeni i kada sam se ja vratila svom muzu. Izgubila sam se u tudjim zeljama i potrebama.

Ako se vratim sebi, da li cu izgubiti sve te ljude koji su navikli da sam tu za njih? I ako se vratim sebi da rodim to dete, koje zelim, da li ce mi ono, oduzeti sebe? Da li moze da mi uzme nesto sto ni nemam?

Da li je pogano misliti na sebe? Moj muz ne misli tako, moja majka isto ne, moj ljubavnik ne misli ali ne priznaje... Moja sestra kaze da nije!

I da li, sada kad pisem post posvecen izgubljenoj sebi, ja uspevam da se nadjem?

Zivot je skup izbora, moras se odluciti ili ces ostati na istom mestu. Nas je tri u meni. Ta dva blizanca, posvadjana, i ja izgubljena. Trcimo a stojimo u mestu. Gledamo nepomicne kazaljke na satu. Mozda se sutra nadjem i zavolim....