Ponos

Konfuzija koja je pocela pre par meseci i dalje traje. 2 i po sata sam sinoc sedela sa svojom savetnicom i pricala o svemu. Pocela sam sa incidentom u kolima od juce. Pitala me je zasto zelim da te povredim, kad mi toliko znacis? Nisam imala odgovor. 

Vreme opet tece nenormalno sporo i brzo, u isto vreme. Ukidanje sloboda je jedino sto mi se u poslednje vreme desava. Tema automobila, kao oblika slobode koju sam naglasavala, je sa strane bonsai majstora iskoristena da mi se skresu krila. Sad sam osudjena da svako jutro tu slobodu "delim" sa njim. Pokusavam da shvatim zasto koristim rec osudjena? Savetnica mi je objasnila:tako je lakse. Kad se bojis da pruzas otpor, najlakse je proglasiti situaciju beznadeznom. Rekla mi je: ako ti ta sloboda znaci- uzmi taxi! Ne bezis iz logora.

Pisala sam ti da znam da smo povredili jedno drugo. Rekao si da i ti znas isto.  To ne bi bilo moguce da nisu postojala ili ne postoje osecanja. Kad ti nije stalo ne moze da te boli. 

Pitala sam je da li nasa veza bila greska? Rekla mi je da je to energija koja mi je trebala i da sam trazeci je, pronasla osobu koja me ispunjava i podize u svakom smislu. Ti si za mene izazov, svakodnevni. Ono sto me tera da idem napred. Ono sto ja zelim da vidim ispred, iza i pored sebe. Ti mi jednostavno trebas, zato si se desio.

Pitala me je kada cu da zavrsim svoj brak? Tim recima. Nevezano za tebe. Kada cu da ga zavrsim? Rekla sam : kad mi ukine sve slobode... Mocices bez posledica toliko da cekas? Nisam imala odgovor.

Jedino sto znam je sa sam danas pred njom rekla ponovo: da mogu da biram izabrala bi X, da mogu da ga imam, celog njega, da ne mogu, deo njega, jer bi taj deo bio ono sto zelim u svom zivotu. Milana... Kad pomislim na nju, ja sam srecna. Mislim da je ona jeduno sto sam u zivotu jako zelela, a zelela sam da bude deo tebe i mene... To sam savetnici i veceras rekla. Cak sam joj rekla : Milana. Jedino sto sam vise od nje zelela si ti ceo. Rekla je: Sto ga onda ne pozelis? Ti sve sto zelis dobijes. Eto zelim te od sinoc...

Nisi ti otisao od mene, ja sam otisla od tebe. Jer sam kukavica. Jer ne znam da prepoznam ljubav od prodavanja slike idealnog zivota. Slobode od omce...

Ponosim se tobom. Ponosim se sto kad te gledam vidim coveka koji se bori i koji ne odustaje. Koji je krenuo od nule a sada stigao do 50 - neces ti na tom stati, jer za tebe postoje samo visi ciljevi. Vidim coveka koji meni treba i koji sad, kad krecem u novo trnje i zvezde jeste jedini sa kojim zelim sa delim svoje pobede i poraze. Probacu da pobedim sebe i da svaki put kad pomislim na tebe, vidim te ili popricamo, prizovem ovaj osecaj ponosa koji sada osecam prema tebi. Nadam se da ces to osetiti...

Valjda cu skupiti snage da savladam sva tri polja: odlazak, povratak, pobedu. On, ti i posao...

Ovo je posle svega sigurno: projekat dete se obustavlja, u ovom, sadasnjem sastavu... Koliko sam bolja od nje: ne znam. To je nebitno, jer te stvari ni ne treba porediti. Na kom si mi mestu: neprikosnivenom prvom. Uvek, svaki sekund. Kako ce se zvati moja cerka : Milana.

Cekam te sutra. Nasmejacu ti se i ponoviti u sebi poslednji pasus. Ponoviti da znas, da jos uvek mislim sta pisem... Ljubim te...

Majka zmajeva

Pet je ujutro, nedelja. Ne spavam vec neka 3 sata. Legla sam ja redovno, nakon napisanog komentara vezanog za nasu seriju. Nisi ga procitao. Nema veze, procitaces. Na nekom od od milion kanala kablovske televizije, pocela je neka, neces verovati, lezbejska serija : Zene. Ispada da su zene, promiskuitetnije i od bilo kojeg, pa cak i grupe muskaraca. Svaki pogled se zavrsio u krevetu. Boze, dokle ova Gomora moze da ide? To su lepe zene, neke cak i vencane medjusobno, pa se razvode, imaju decu, kuce, skolu. Vidim medju glumackom ekipom i neke, u pravom zivotu lezbejke, glumice. Ne razumem cilj ovakih serija, al nevezano za lezbejke, ne razumem ja ni Vil i Grejs, komediju, koja konstantno potencira sexualnost, tj homoseksulanost. Mozda tog sexa ima i u heteresexualnim serijama, ali ovde, ili vise upada u oci ili se stvarno vise propagira.

No ne drzi me sex budnom nocas...

Pola meseca odmora je gotovo. Danas ne racunam, jer je vec nedelja, koju cu najverovatnije prespavati jer sada vilenim.

Prvo sta sam zelela po povratku da uradim, a to znas i sam, je bilo da te vidim. Bila sam jako uzbudjena i srecna. Jako.  Volim da te gledam. I da ti cujem glas. I mada pateticno zvucalo, ti si ono sto volim da imam kraj sebe, kada se posvecujem sebi, kad radim ononsto mi prija.

U medjuvremenu se desilo mnogo. Nisi vise na kraju naseg hodnika, zapoceli su neki novi ratovi, dosle su lose vesti u vezi sa 19.

To vece kada si mi u recenici sa svim nekim poslovnim detaljima, napisao 20%, htela sam peske da krenem ka tebi. Jedino sto mi je bilo na umu, bilo je da dodjem i da te zagrlim. Ne mozda ljubavnicki, nego drugarski, sestrinski, zastitnicki. Aksiom vezan za tebe jeste da si jak. Ali i pored toga, ja konstantno mislim i osetim da si sam, da ti treba zagrljaj, da ti treba zastita. Konstantno. I prvo, sta bih uradila, da nisi seo dalje od mene, spustio irsku kafu i poceo pricu o poslu, bilo bi da te zagrlim. Nemoj se ljutiti, molim te.

Ne znam kako ti je. Meni je tesko zbog svega sto ti se desava. Videla sam da si klonuo, to me je ubilo. Ne znam da li ti je bilo drago da.me vidis. Ne znam da li ti je trebao zagrljaj, ali ja sam zelela da ti ga dam... I dalje ne znam da reagujem u losim situacijama. Ajde necu je zvati losom, nego izazovnom, stanjem pod pritiskom.  Jedino sta se u tim situacijama desi, a to je dobro, jeste da mi mozak radi kao raketa... Zelim da ti pomognem, ne zelim da ti smetam. Nadam se da ces mi reci ako ti smetam, mada ne mogu da obecam da me nece boleti... Mozda za nekog koga volis, ne treba umreti, mozda treba dati ruku kad poklekne i nekad, kad vidis da si suvisan, skloniti se... Svugde gde sam bila zapalila sam svecu za 19. on je deo tvoje pobede, a svaka koja pripada tebi, meni je vazna... 

Rekao si puno puta da bez obzira kako se sve nase zavrsilo, ti ne zalis sto se desilo. Ne zalim ni ja. Ti si nesto lepo sto mi se se desilo i desava mi se u zivotu. Znacis mi neverevatno mnogo i zato postajem svesna, da je voleti nekog, zeleti da bude srecan, sa tobom ili bez tebe...

Danasnja epizoda nase serije mi je oduzela dah. Narocito dijalog Sneznog i Majke zmajeva kada je on kaze: ko ti je rekao da ne mozes da imas decu?... Koji je bio njegov interes?... Ti si istu stvar pitao mene: Kako znas da ne mozes? Ti si me naucio da pocnem da vidim sebe kao zenu... To nije mogao niko pre tebe... I toga sam veceras postala svesna.

Trebas mi, jos uvek. Trebaces mi verujem uvek, mozda ne u reali, ali u nasim momentima, osecanjima, paznji i podrsci koju smo jedno drugom pruzali. Gledala sam jedan klip na Youtubu o ljudima koji su stariji od sto. Znas sta su rekli da ih drzi u zivotu- to sto imaju lepa secanja i sto ih prezivljavaju svaki dan. Nasi momenti su takvi. Vise ne placem kad ih se setim, odlucila sam da im se radujem. Hvala ti na njima, svaki jedan je divan.

Sad je skoro 6. Pokusacu da zaspim. Mozda uspem. Probacu da izbrojim od 5 do 0 kao sto sam radila na pocetku nase price. Secas se?

Tu sam, s tobom u mislima. Pokusavam da te zagrlim. Imas nekog ko zeli da te stiti i misli na tebe, mozda to bude nesto znacilo i bar malo pomoglo... Laku dan, sto je moj tata govorio, jos jedna noc i pocinju nove radne bitke. Pobedicemo, jer drugacije ne moze da bude...