Siroče

Ovo mi je prvi rodjendan gde sam ja, ja. Ne nečija ćerka i nečija žena. Majka ni sestra nisam nikad ni bila. Samo ja.

Drugi dan ležim u krevetu. Neki išijaz ili djavo će ga znati, a možda i odgovor tela da me poseče i stavi u postelju, kako mi ne bi palo napamet da se batrgam.

Pogledala sam danas neki kratak video, gde se dečko žali svojim prijateljima kako je eto, i pored toga što je bio siguran da je ta žena ona koju je čekao ceo život, ipak izvisio i kako i dalje mora da dolazi u praznu kuću i sve radi sam. Onda se taj video prekine i neki garavi, američki "guru" kaže kako ne možeš nikad da ne budeš sam ako ti je jedina  želja da ne budeš sam. 

Razmišljam ceo dan o tome - osim toga realno ni nemam šta pametnije da radim, tj. ni ne mogu. 

Zašto neću da budem sama? Prosto, ne volim da budem sama sa sobom. Ne volim sebe, svoje misli, društvo, reči, odraz u ogledalu. Ne volim ni što me sada bole ledja, a ne bih se volela ni da me ne bole.

Sebe bih volela samo da me neko voli. 

Ako se sad opet vratim da sam skoro postala siroče i da više nema te "bezuslovne" ljubavi roditelja, kako u opšte da volim sebe?

Kad si mi danas poslao poruku, počela sam da plačem. Ne zato što je bila loša ili me uvredila, nego zato što je bila onakva, kakvu sam uvek želela da dobijem od tebe. U njoj si napisao da znaš kako mi je, a sa druge strane poželeo da to loše već jednom prestane. 

Nisam htela da filozofiram i kvarim momenat. Nisam čula kada je stigla, jer sam bila pod lekovima, ali me je obradovala jako. Meni tvoja pažnja znači mnogo i ona je jedna od malo stvari koja me drži na površini. Hvala ti na tome.

Svaśta je proślo kroz moj život. Retko šta je ostalo, a najmanje želje i snovi. Toga sam se odrekla, da bih se zaštitila. Jer je tako lakše. Lakše je nestati. 

Znaš, meni to sve nije dosta za život, ali mi je dosta za preżivljavanje. Kao u onoj etiopijskoj bajci gde ratnika u hladnoj noći na pustoj planini u životu drži slika vatre u kotlini ispred njegove porodićne kuće.  Ja sam se u mislima sa tobom osećala sigurno i kod kuće...

To je ono što i mene drži u životu...

 

Ako te pitaju

https://youtu.be/j4ppyoZNt_Y

Missing...

Pokusavam vec sat da napisem ono sto osecam. Ne mogu. 

Necu vise da iko zna koliko mi je tesko... Kolika je rupa u mojoj dusi. Ne treba niko da zna.

Nije niko drugi razlog. Razlog si samo ti. Samo ti nedostajes. Ti bi bio jedina i poslednja zelja da je imam. Nikad neces znati koliko falis, koliko fali taj osecaj celosti. Nikad niko i nikad nikog kao tebe. Samo tebe, nikog vise...

Nedostajes samo ti...  Molim te nemoj , molim te bar u mislima nemoj da nestanes. Bar tamo budi samnom, bar na kratko, kroz maglu i san... Bar tamo, nemoj da nedostajes...

2020

2020

Januar - Buba

Februar - Ujak

Mart - Korona karantin

April - Mama

Maj - Otkaz i nov posao

Mislim da ne mogu vise...

 

 

Od samoće...

Tisina. Praznina. Odsustvo zelja.

Dan za danom. Zadaci. Izvrsenja. Evaluacija. Unapredjenja. Normativi.

Moja glava i ja ne pricamo vise. Cekam da umrem , da te cujem kako places, jedino tad cu smeti da se priblizim. Tad ces pustiti, jer ne bi osetio da sam tu.

Oci se sklapaju...

 

 https://youtu.be/MeZv8DL5omg

 

Lice nad rakom

Ovaj osecaj, koji imam nakon njene smrti, mogla bih jednom recju da opisem kao plitak. Plitko srce , plitke grudi, plitki uzdasi.

Otvorili su njen sanduk nad rakom. U sumi. U 9 ujutro. Zamisljala sam da kad se to desi nikog nece biti tu. Mozda i nije. Stojala sam sama napred. Svi ti ljudi iza mene, mi ne znace nista. Zelela sam da mi bar on kaze da je hteo da dodje, ali ne moze. Reko je samo necu da te zadrzavam.

Spustili su je u raku i zakopali. Onako kako to i treba da se uradi. Bez sranja, govora, pevanja. Samo ona, i ja. 

Pokusala sam pre svega toga da dodjem sebi. Da slikam, da setam, da pevam u glavi dok setam praznim ulicama. I onda njena smrt. A nada se covek, da ce ga prepoznati, ustati, zagrliti. A nije. 5 dana na ledu. Kao brazilska govedja polutka. 

Sama, uvek sama. Bez zelje da imam nekog kraj sebe. Vecito sama.

Ni ne zelim vise drugacije.

Sad vise nemam nikog. Ona je bila poslednja. I zato mrzim tog tvorca, jer ima gresnijih od mene, sa vecim dugom, a on meni uzima sve. I patnju mi je uzo. I saucesce i zagrljaj od sestara mi je uzo, i njega mi je uzo. I sve lepo i ruzno mi je uzo.

Nemam vise nista, ne zelim, ne patim, ne smejem se. Samo plitko disem. Kao da ce me vazduh zaklati, kao da ce me cuti neko i pokazati na mene prstom, ako cuje moj udah.

i zasto ne pitas kamo sam? El znas da bi pitao mrtvu zenu, od koje vise nemas nikakve koristi?

Kad se digne zavesa, izlazim kroz prozor. Ova zemlja nece jesti moj les.