Moondog

Zabolela me je glava krvnicki. Dosla sam kuci kasno. Radim na 50% kapaciteta. Jednostavno nemam volje, ali i to je vise nego dovoljno da budem bolja od drugih.

Razmisljala sam juce sta zelim od zivota, i shvatila da su se prioriteti promenili. Sad jedino zelim psa. Istog kakvog sam imala. 

Ne zelim vise da on bude moj, niti da ga vidim i cujem. Videla sam njegove slike na internetu. Sa svalerkom i zenom. I sa priznanjem da ima problem, a govorio je da se to ne govori. Govorio je da nikad nece to reci, to da ima problem... Razocarala sam se. El moze vise? Moze ocigledno...

Pobedio je i pogazio sve sto je imao. Ne trebam mu vise. Vise nikad. 

Necu nista brisati. Ovaj blog i malo postova sto je ostalo na njemu. Nema potrebe. Ovo je nekad bio moj zivot. Neka stoji i trune. Svakako se prirodno raspadanje ne moze ubrzati brisanjem. Bio je tu, vise nije. Bio je neko sad je neko drugi.

Nikad problem nije bio u njemu. Uvek je bio u meni. Od kada nije moj, nisam se obradovala uspesima koje nize. Jesam na kratko, ali sam znala da ga svaki dize visoko, toliko da mu vise nikad necu trebati. Tako je najbolje.

Zao mi je sto nisam mogla da se oprostim od njega. Ali mi je vise zao sebe. Stopirala sam zivot, unistila karijeru, brak, ostala sama i sa vecitim osecajem zelje za samoubistvom. Sve zbog jednog coveka. Coveka koji me ne voli. I nije kriv zbog toga. Ne voli me i ne trebam mu. 

Ja nisam kalibar zene koju neko moze da voli. Ali sam se nadala da ce on biti taj. Nije bio.

Nek mu je sa srecom...

Zbogom. Ako nekad bude citao, nek zna da sam sebe povredila vise nego njega. Stvarno sam bila spremna da umrem za njega, i jesam, za coveka koji mi je bio sve, toliko, da sam zbog njega postala nista...