Sreda, Januar 10, 2018

Poruke u pesku

Pas na mesecu. Fotografija njegovog brata. Pas koji je lajao ispred puknute crkve jedne noci kada su dvoje toliko zeleli da budu jedno.

Taj mesec sa psom i dalje sija. Gledam ga cesto...

Na HBO je pre par dana isao film pod nazivom "Poruke".  Nemacki film. U njemu mlada zena ostaje bez svog verenika. On umire. Iako je svesna toga ona dve naredne godine nastvalja da salje sms-ove na njegov broj telefona. Iako ga vise nema, iako zna da ih ne cita, ona salje. Ljubav je najjaci pokretac univerzuma.

Pisem cesto tom psu na mesecu. I dalje. Kada mi je rekao da vise nema viber, tada je taj kontakt umro. Milion niti koje su nas preko njega povezivale samo su se rasprsile. To me je slomilo. Onda je umro pas na mesecu. Ostala je samo slika. I prazan status.

U teskim momentima, a bilo ih je mnogo, kada mi je trebala njegova ljubav i podrska, pisala sam mu. Milone reci, nase tri tacke, sve ono sto sam osecala i zelela da zna. Sve ono sto vise nikad necu moci da ponovim. Nikad nikom nisam toliko pisala. Nikad nikog nisam toliko volela. On to nikad nece procitati, te poruke poslate mrtvom psu na mesecu. Nikad nece znati koliko mi je trebao. Koliko puno. Koliko sam na njega mislila.

"Meni nikad niko nije pisao tako nesto..." njegova recenica. Njegova poruka, njegov glas.

Ne zna koliko je propoustio, taj ubica psa na mesecu. Ne zna koliko smo se pas i ja voleli, plakali, koliko je lepih reci od mene dobio, koliko me je tesio. Nikad nece saznati.

Moj tuzni obris lica ogledao se svaki put na ekranu sa ispisanim porukama na viberu. Zelena povrsina, pas na mesecu, gospodin X sluzbeno, tri tacke. Bez "isporuceno", bez "procitano". Samo moje reci i moja dusa u slovima...

Cekanje, cutanje, nedisanje... "Obrisite za sve ucesnike" - "da".

Monolog... Poruka u pesku, koju brise penusavi talas. Nezno, kao njegova ruka koja mi je milovala obraz, nezno kao njegov pogled...

Spremam se za odlazak na procenu. Prvi kontrolni pregled. Da li mi je bolje? Ne. Samo mi je svejedno. Linija je ravna.

Sanjala sam ga nocas. Svi su bili tu, ona, 19, bonsai majstor. Krenula sam za njim u pogresan voz. Sela do njega, uhvatila ga za ruku. Imao je kratku kosu, znala sam da je to proslo vreme. Bila sam svesna da sve to ne postoji, znala sam da cu se probuditi, ali sam nastavila da sanjam. Voleo me je u tom snu. Bio je tu za mene. Oni su svi bili tu, ali mi nije smetalo. Bio mi je bitan on i ono sto mi treba, njegova ljubav, onakva kakva je bila.

Gledam u svoju ruku, pruzam kaziprst. Polako ga spustam u hladan i vlazan pesak... Jedna, druga, treca tacka. Duboko utisnute u pesak. Zvuka talasa, osecaj hladne vode i pene. Vecnost...

Poruka u pesku... Samo za njega i psa na mesecu... 

[Odgovori]

Lepo

Comment by Nevena (01/10/2018 16:29)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me