Četvrtak, Januar 11, 2018

Isterivanje djavola

Dolazi covek kod doktora: " Doktore, tako sam tuzan i utucen poslednje vreme, toliko nesrecan, da misli da je samoubistvo jedino resenje... Sta da radim?" Doktor ga pogleda i veselo kaze: "U gradu je klovn po imenu Veselko, idite na njegovu predstavu, to ce Vam pomoci!" - "Ja sam Veselko"- rece covek, pokupi svoje stvari i napusti lekarsku ordinaciju.

Osmeh moze da se lazira, ali oci ne lazu.

Danas je njen rodjendan. Prvi van rodnog sela u zakljucanoj kuci, na sarenoj fotelji.

Oprali su joj kosu. Ima na sebi plavi dzemper, pocepan malo na rukavu, crne trenerke, koje sam joj kupila i roze papuce. Upozorili su me da joj uzmem prstenje. Nisam htela. Jedan prsten fali.

"Nisam ni znala da mi je danas rodjendan..." Kako i da zna, kada je tamo, u mestu gde sam je utamnicila a gde je vreme stalo. "Mama, sad cemo sve da zovemo, da ti cestitaju rodjendan." Poznati galsovi na drugoj strani veze. Njena prica, totalno konfuzna, cas je u nasoj kuci, cas u bolnici, cas prelazi u detinjstvo. Jedno je sigurno, svi su posle tog razgovora bili tuzni. On sedi s druge strane stola. Nateran. Zna da je bolesna, ali je i dalje mrzi. Kad ce prestati? Kada ce shvatiti da je moc koju joj je prepisivao, odavno nestala. Nje nema vise.

Zeli u toalet. Pomazen joj da skine pelene. Kakav poraz, pomazem njoj umesto sopstvenom detetu. "Zagrli me mama da te obucem, jako me zagrli". Toliko je mrasava, toliko sitna. " Nije meni sine toliko lose, koliko se bojim. Bojim se jako..."

Palim auto. On sedi pored mene. Bezim od nje. Rodjendan je zavrsen. Mislim da nikada necu uspeti da se naviknem na ovo. Ovaj dan je trebalo da bude veseo. Okrugli broj. Torta. Cela familija. Osmeh...

Na stolu sam joj ostavila Koka Kolu. Mislim da je pije zbog tate. To je bilo njegovo pice. Zeleo je da se kupa u kadi punoj Koka Kole. U sanduk sam mu stavila jednu flasicu. I kamen sa njegovim i njenim inicijalima, koje je urezao dok je bio u vojisci.

Pokusavam da isteram ovog djavola iz sebe. Svakog dana nalazim neku zanimaciju. Teram sebe da budem s ljudima. Stalno. Isterujem djavola. Krenula sam da treniram sa plavim kolegom. U sustini, udjemo zjedno na vrata teretane i sat i po se ne vidimo. Popnem se na traku i dok ne pocne da me hvata nesvest, kaznjavam svoje telo. Isterujem djavola.

Tezak mi je ovaj dan. Tezak s razlogom. Znala sam da cu ustati i cetiri. Znala sam da ce me dusa boleti. Znala sam da ne smem da budem sama. Zato sam mu i ponudila voznju. Gospodinu X. Cekala sam da se javi. Htela sam da ne pokisne, htela sam samo da mi bar danas, kada mi treba neko ko me zna do kraja, da bude bizu. Nije se javio. Cak i kada sam napislala da sa krenula, nije se javio. "Sta si htela da pricamo?" Zamotana cigra u ruci, crni duks, skupljene oci. "Htela si da pricamo, zato si htela da me vozis..." Htela sam da budem otvorena i da ga pitam da li je to razlog zbog kog nije hteo da ga vozim? Da ne bih nesto pitala i pricala-privatno? Zar stvarno misli da cu posle recenica: "Mi smo porodica" i "lepo mi je" ikada vise pitati nesto privatno? Nisam htela da mu kazem da mi treba danas. Nisam. Te stvari koje su mu nekad znacile, osecam sada kao poraz. El misli stvarno da cu da pitam nakon slika srece na njenom profilu? 

Isteraj djavola... Milion puta "oce nas"... Ne pomaze.

Shavtila sam da me ne zeli pored sebe, na bilo koji nacin. Plasi me to. Kako da vratim svoje srce? Kako da oteram iz sebe tog demona? Kako da zivim bez majke i ljubavi? Navika... Navika cini cuda.

Odbacena, odbacuje... 

Tesko.je ovo danas. Para dusu i srce...

Isterivanje djavola... 

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me