Ponedeljak, Januar 13, 2020

Mržnja

Počne onako da peče u predelu bronhija. Lagano, kao strah ili ljubav. I onda krene da me tera da vrištim. Jako me tera, toliko da bih stala na sred ovog usranog pogona i vrištala dok se suštam na kolena. Jako, životinjski.

Jedan čovek u Kragujevcu je izvršio samoubistvo tako što se zaklao. Izbo se 9 puta u vrat. Ako je želeo da ga ljudi zapamte, zapamtili su ga. Agresija nad samim sobom, do krajnjih granica ludila. Nemam ja hrabrosti za tako nešto.

Ne spavam danima. Kida me ludilo osećaja. Ljubav, pa mržnja prema sebi. Valjda su se neke glupe planete poravnale. Ovako labilnoj smetala bi mi i zvezda padalica, a ne ovako nešto.

Ne znam da li mi se kreše, da li mi se plače, da li mi se spava ili jede. Jednostvno je u meni jedan fizičko-emocionalni vorteks, koji ne prestaje. Prazno, puno, prazno, puno, dok ne umreš. Možda taj osećaj bolje opisuje sintagma: emocionalni gang bang...

Želi da grlim ljude i kažem im da ih volim, a isto vreme da im zubima odrgrizem uvo ili ruku.

Najgori je osećaj da ne mogu da dišem do kraja. Jednostavno ne mogu. Krenem i stanem. Toliko plitno dišem, da imam ponekad osećaj da ću se onesvestiti.

Na bezbednom ste. Svi vi koji me i volite i mrzite, svi vi koji ne osećate ništa prema meni.

Valjda postoji limit koliko možeš da izdržiš, overdose, krajnji limit. 

Možda da se sečem žiletom, možda bi bilo lakše...

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me