Subota, Jun 06, 2020

Komentar

I jedan komentar bude dovoljan da nadjem misao večeri kada sam po prvi put poljubila samu sebe. Kada je moja biserna mindjuša završila u džepu nečijeg kaputa, sa željom da mi kaže da ću jedino tom čoveku dati svoju dušu i najveću bol. Kada je i vlasnik kaputa to isto osetio, a nije znao da će njegov jauk večito biti u mom srcu. Jauknuo je jako. Onako kako samo može čovek, koji zna da me je dobio i izgubio. I onda naidjem na ovu pesmu, i naidjem na mindjušu... Iz džepa kaputa... Iz ulice pored roze kuće, nekog davnog zimskog kasnog sata...

Sanjao je mene

 

Sanjao je mene

Noćima godinama vekovima

Kako jedino sanjar može

Kartu sazvežđa

Crtao je predelima moje kože
A u kosi tražio zvezdu padalicu…

Ja sam pletenice rasplela
I kraj tišine sedela
Noćima godinama vekovima
U neko drugo nebo zagledana
U sazvežđa hladna
I prazna

A onda se probudio
I navukao zavese na prozore
Baš kako sanjar može
Predelima kože…

A ja sam minđušu na uho stavila
Onu što je padalicom zvezdom zvao
I otrčala onom koji me je dozivao
Na autobuskom stajalištu
Grguravom bradom
U koju niko nije verovao
A ni on sam

[Odgovori]

Хвала.
Чиме човек заслужи почаст, никада се не зна.
Хвала!
Срдачан поздрав!

Comment by prepoznavanje (06/06/2020 22:59)

Prepoznavanje [Odgovori]

Hvala Vama na pesmi. Opisali ste najlepsi momenat mog zivota, a da to niste znali...

Comment by moondog (06/07/2020 10:03)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me