Dodiri od stakla

Kako zaceliti slomljeno srce - prvi Ted Talk, koji mi je doneo tog čoveka u život. Kaže u njemu jednostavno: napravi listu svih loših stvari, koji su razlog što te je taj odnos i osoba bolela i imaj je pri sebi svaki put kad mozak počne da te vara sa prošlošću... Voli te, voleo te je, volećete... Ma neće i nije i ne bi da si poslednja na svetu, skontaj...

 Od kada učim za trenera životnih veština, osećam kako se kao silovano dete prisećam trauma detinjstva, koje je mozak pokušao da sakrije. Silovanje jeste odsutvo moći, ne fizički čin. Fizičke rane silovanja, najmanje bole, bole one, koje mozak pravi da bi amputirao nemoći zavaćeno tkivo. I tako, bol nestane.

Pokušavam da shvatim šeme sopstvenog šablona: da li je njih isklesao momenat, kada sam stala izmedju onesvešćene majke i pomahnitalog oca i rekla mu da neće dočekati sutra, ako je ikad više bude pipnuo? Da li je to bila moja prva, pirova pobeda? Ili kada je gubitkom posla ostao bez svake moći i željom za životom: da li je to momenat koji je rodio moj paranoidni strah od gubitka posla? Ili možda činjenica da sam svojoj majci bila jedini neabortirani dragulj ljubavi, a takođe i razlog da zauvek ostane u zoni sumraka Stokholmskog sindroma, dok je kod mene to izazvalo osećaj niže vrednosti i plan da me ne voli niko, nego da svakom trebam?

I dok prolazim kroz sedam smrtnih patnji knjige čoveka sa Ted Talka, ja shvatam da je život skup polupanih čaša posle dubokog pijanstva po kojima ideš bos. Staneš, krvari, bol razdire, a ti ne razmišljaš odakle to silno staklo i gde si opšte ostavio cipele. Jednostavno pokušavaš da izbegneš bol. Zatvaraš sve životne opcije i stojiš u mestu. Neka se zabija do kraja, ali nove rane neću, ne želim, bojim se...

I tako do kovčega. Krhotine mladosti, seku noge zreleg doba, dok starost stoji u mestu i čeka kraj.

 "A kraj nikad neće biti" ovom rečenicom bi se završavala moja rasprava sa ocem kada bi se rasprava o tome ko koga više od nas dvoje voli, završila rečenicom: Ja tebe više i kraj! 

I onda na sve to prstohvat beskonačne tišine, koji żivot prosipa po mojoj želji da svima je*em sve po spisku i da puknem sebi u glavu. Ostaje ćutanje...

I zaśto sve ovo? Zbog Gay Wincha, čoveka, koji je neko, ko zna gde se lepi hanzaplast kad ti neko preseče dušu na pola, kad te odbace svi, a u stvari niko jer odbacuješ sebe, kad sediš u ćośku sobe i smatraš da si kravlji izmet, a nisi svestan da on tera bakterije i viruse pred svakom kučom u Indiji.

Psihološka prva pomoć. Gay, čovek koji mi je pomogao da verujem da sam normalna i da je ta bol u mojim grudima, opomena, ne trajno stanje...

 

 https://youtu.be/F2hc2FLOdhI