Zlatna polja

Tek je sedam, sedam uveče, a ja sam gotova. Glavu mi resetuju sećanja, proročanstva i beskraji. Sama si, sama... 

Sad će već godinu dana, kako se život okrenuo naglavačke, ceo svet sa njim. Hoćemo da proslavimo?

Navikla sam da budem sama. Da se ne nadam i ne želim. Nemam očekuvanja ni od sebe, a kamoli drugih.

Na momente vraćam ili teram sebe da osetim osmeh. Ide teže i traje sve kraće. Ne, ovo nije tužbalica, ili neka depresivna epopeja, ovo je realna slika. Letargija...

I sad ne znam zasto mislim, da ako stavim sad ovde pesmu, dobiću neku nazad, koja mi mozda vrati osmeh... Nemam pojima... Možda me i izvede iz takta...

Mada, pored svega, evo sebi cu ispuniti želju i staviti link. Pesma me je slučajno našla, u ovoj tišini...

 

 https://youtu.be/KLVq0IAzh1A

Dodiri od stakla

Kako zaceliti slomljeno srce - prvi Ted Talk, koji mi je doneo tog čoveka u život. Kaže u njemu jednostavno: napravi listu svih loših stvari, koji su razlog što te je taj odnos i osoba bolela i imaj je pri sebi svaki put kad mozak počne da te vara sa prošlošću... Voli te, voleo te je, volećete... Ma neće i nije i ne bi da si poslednja na svetu, skontaj...

 Od kada učim za trenera životnih veština, osećam kako se kao silovano dete prisećam trauma detinjstva, koje je mozak pokušao da sakrije. Silovanje jeste odsutvo moći, ne fizički čin. Fizičke rane silovanja, najmanje bole, bole one, koje mozak pravi da bi amputirao nemoći zavaćeno tkivo. I tako, bol nestane.

Pokušavam da shvatim šeme sopstvenog šablona: da li je njih isklesao momenat, kada sam stala izmedju onesvešćene majke i pomahnitalog oca i rekla mu da neće dočekati sutra, ako je ikad više bude pipnuo? Da li je to bila moja prva, pirova pobeda? Ili kada je gubitkom posla ostao bez svake moći i željom za životom: da li je to momenat koji je rodio moj paranoidni strah od gubitka posla? Ili možda činjenica da sam svojoj majci bila jedini neabortirani dragulj ljubavi, a takođe i razlog da zauvek ostane u zoni sumraka Stokholmskog sindroma, dok je kod mene to izazvalo osećaj niže vrednosti i plan da me ne voli niko, nego da svakom trebam?

I dok prolazim kroz sedam smrtnih patnji knjige čoveka sa Ted Talka, ja shvatam da je život skup polupanih čaša posle dubokog pijanstva po kojima ideš bos. Staneš, krvari, bol razdire, a ti ne razmišljaš odakle to silno staklo i gde si opšte ostavio cipele. Jednostavno pokušavaš da izbegneš bol. Zatvaraš sve životne opcije i stojiš u mestu. Neka se zabija do kraja, ali nove rane neću, ne želim, bojim se...

I tako do kovčega. Krhotine mladosti, seku noge zreleg doba, dok starost stoji u mestu i čeka kraj.

 "A kraj nikad neće biti" ovom rečenicom bi se završavala moja rasprava sa ocem kada bi se rasprava o tome ko koga više od nas dvoje voli, završila rečenicom: Ja tebe više i kraj! 

I onda na sve to prstohvat beskonačne tišine, koji żivot prosipa po mojoj želji da svima je*em sve po spisku i da puknem sebi u glavu. Ostaje ćutanje...

I zaśto sve ovo? Zbog Gay Wincha, čoveka, koji je neko, ko zna gde se lepi hanzaplast kad ti neko preseče dušu na pola, kad te odbace svi, a u stvari niko jer odbacuješ sebe, kad sediš u ćośku sobe i smatraš da si kravlji izmet, a nisi svestan da on tera bakterije i viruse pred svakom kučom u Indiji.

Psihološka prva pomoć. Gay, čovek koji mi je pomogao da verujem da sam normalna i da je ta bol u mojim grudima, opomena, ne trajno stanje...

 

 https://youtu.be/F2hc2FLOdhI

Antidepresivna krava

Hemijska supstitucija u mozgu. Nedostatak serotonina, kuraca, palaca, prekid sreće i želje za životom. Zaštita od bilo koje opasnosti. Lezi, zatvori se, ne diši, ne puštaj glas... Bolje da te nema, da ne smetaš i ovako nemaš svrhu.

Kada je poznati psihijatar otišao iz USA u Indiju da propagira upotrebu veštačkog hormona sreće u obliku antidepresiva, naišao je na čudnu tvrdnju indijskih lekara. Naime, oni su nasmejano rekli da već odavno koriste suplementaciju serotonina i ispričali mu priču o radniku iz polja pirinča i njegovoj izlečenoj depresiji.

Radnik je zgazivši na bombu iz nedavno završenog rata ostao bez jedne noge. Nakon dugog i bolnog oporavka nakon amputacije, data mu je proteza i vraćen je da radi u vodi pirinčanih polja. Proteza se kvasila, rana krvarila, on padao u vodu i svakodnevno sve više i više psihički tonuo. Počeo je da histeriše, da se zatvara, da plače, odbija jelo. Ubrzo nako toga, prateći trendove zapadne medicine, doktori su mu postavili dijagnozu depresije. U tom momentu nisu znali za sintetičke antidpesive, pa su, zaključkom da mu najveću muku predstavlja mučenje pri radu u prinčanim poljima, odlučili da mu kupe kravu.

Radnik je tako sa svojom kravom, zauvek napustio pirinčana polja, rana je zarasla, a našavši svoj novi izvor prihoda i svrhe u kravi i njenom mleku, nastavio da živi normalnim i srećnim životom 

Američki psihijatar je pokupio svoje besplatne uzorke antidepresiva i napustio indijsku bolnicu.

Svrha je ono što čovek gubi kad zapadne u depresiju. Zato treba izaći iz pirinčanog polja i naći svoju kravu. Ako cvet ne dobija dovoljno svetla, ne menjaš cvet, nego mesto gde on stoji... Jednostavno, bez pilule, bez ludila. Ustaneš i odeš. 

 

Drugi sneg

Drugi sneg, koji nećeš videti. Nećeš stati na njega svojim šapama, nećeš ga liznuti, uplašiti ga se ili mu se obradovati.

Milsim da si ti, lepa mala devojčice moja, jedino što mi nedostaje. Ti si bila najbliže onome što je trebalo da bude dete koje bih rodila.  

Zapalila sam ti sveću na mestu gde sam te poslednji put držala živu u rukama. Možda bi mi do sada, da si żiva, rodila štence o koji ma sam ti pričala stalno: male Rikija i Rokija. Možda bi smo sada negde bile gde bi i oni bili sa nama. 

Gledam stalno slike jazavičara i tražim tvoje oči na njima. Čekam i danas da se vratiš i da te pomilujem.

Nedostajeś mi, devojčice moja...

I eto tako, pada drugi sneg...

Tužan, hladan kao moja duša, od kad te nema... 

 

Novih 365

2020. je za mene bila izazovna.

Izgubila sam majku, ujaka, kuče, kontakte i ljude za koje sam mislila da će uvek biti tu i da im nikad neću zatvoriti vrata svoje kuće i srca...

Doživela zatvarnje kao u filmovima apokalipse, preležala koronu, promenila posao, postala imenjakinja nove supruge svog bivšeg muža, zabradila se maskom, merena mi je temperatura svakodnevno, ograničavano mi je kretanje i sloboda, ispiran mi je mozak glupostima "struke".

2020.mi ju uzela sve što sam mislila da imam, a dala samo ono što ni nisam znala da mi treba: sebe.

Hvala joj...

I zato živelo novih 365 dana životnih izazova i neizvesnosti.

Hvala svima, koji su deo mog života, pa i vama koji čitate moje misli...

Volim vas sve...

Umreću na nogama

 Prazna sam poslednjih dana, ne mogu da dokučim zašto. S vremena na vreme neki "hint" emocije, uglavnom bes.

Posao ok, zdravlje ok, poneki VR sex i to je ok, ali prazna...

Sanjam sve te neke stvari i ljude kojih nema, vodim ratove sa njima i ustajem kao pretucena.

Presetala sa  preko 250 km ovaj mesec. Tako kaze mobilni, ali me ne  veseli to.

Ne otvaram se nikom. Bijem svoje ratove u sebi, ne pustam ih napolje.

Procice i ova godina, necu je pamtiti, kao ni predhodne, jer sreca i nesreca nemaju broj... One su i momenat i vecnost u jednom.

 

https://youtu.be/bywAe_QpxBE

Čovek s' poštanskim markicama

Sećam se momenta kada je ustao sa kreveta, upalio svetlo i iz skromnog, starinskog ormara, izvukao kartonsku kutiju, kao da izvlači kraljevske draguje. Seo je pored mene, onako mršav i visok, u donjem vešu i majici i rekao: Prvo ću ti pokazati svoju omijenu, ima prelep motiv i boje.

I dok je dugim prstima preturao po uredno složenim kovertama punih nekih drangulija, u njegovom pogledu videla sam dečaka koji veruje da je pred njim nešto najvrednije što jedan čovek može da ima. 

Izvukao je svezku A4 formata i otvorio je. Na svakoj stranici, izrazito ružnim rukopisom, bili su ispisani nazivi država, a između listova  bile su usađene poštanske markice.

Evo je- rekao je uzbuđeno i stavio jednu poštansku markicu na dlan. - Vidi kako je lepa!

Lagaću ako kažem da sam se složila sa njegovim mišljenjem. Ta markica je bia toliko neugladna, da se ni ne sećam imena države na listu kojoj je pripadala. Ali se sećam njegove sreće i oduševljenja, jer deli njenu lepotu samnom.

Rekla sam mu tada: I ja sam ih skupljala, ne zna gde su, ali jako bih želela da se i mojima neko divi tako... Ako ih nađem tvoje su.

To veče sam posle toliko vremena prespavala kraj muškarca koji nije bio moj bivši suprug. Jednostavno sam samo spavala i sanjala da sam kraj čoveka, kraj kojeg spavam. To mi se nikad ranije nije desilo. 

Čudno je kad te neko nađe na netu i kaže: znaš moram da ti priznam, da sam uvek bio zaljubljen u tebe, od malena. Još na to se nakalemi  i činjenica da je rođen istog dana kada i bivši ti muž, pa ti kroz glavu proleti pitanje da nije možda on bio taj sa kim si trebala da budeš.

 Pravi čovek u pogrešno vreme?

Kada sam posle 3 godine razvlačenja pokupila svoje stvari iz podruma kancelarije bivšeg muža, prva stvar koju sam našla, bio je album sa poštanskim markicama.

Pisala sam mu, iako znam da nikad više jedno drugom nećemo pogledati u oči i ponudila ih, jer sam obećala da će biti njegove. Odbio rečenicom da ih dam nekom normalnom. Povredio mi je sujetu... Ko je taj normalan? Može li mene takav da voli? Rekla sam ok, daću ih nekom detetu, tebi ništa neće značiti... Obrisani su brojevi, blokirani kontakti i eto, nema ga, čoveka sa markicama...

I onda, kada sam večeras preturala po zadnjem sedištu svog auta i spremala se da pođem kući, ugledam album izpod zadnjeg sedišta. Sednem u kola i krenem u Dositejevu... Ugasim svetla, polako otvorim vrata i naslonim album na kapiju njegove kuće. Srce mi je lupalo kao ludo, ali sam ipak odlučila da uradim sve to.

"Ostavila sam ti album sa markicama ispred vrata. Želja da ispunim svoju želju bila je jača od svega. Brini se o njima"

"Hvala ti. Ne znam šta da kažem. Brinuću se o njima kao o svojima"

Zamišljam kako svojim dugim prstima prelistava stranice mog albuma. Zamišljam kako se divi svim tim bojama i kako bira kraljicu među mojim markicama. Kako na kraju stavlja nežno album u kutiju i vraća u ormar. Kako leže u krevet i misli da mi je stalo toliko da sam bila spremna da izigravam Robina Huda i da ono śto je moje dam onima kojima to  više znači. Kako zamišlja da je normalan...

 Čovek sa poštanskim markicama  je večeras dobio sva moja nevidljiva pisma, ali ih nikad neće pročitati, jer na svom dlanu on vidi samo  šarenilo poštanskih markica, a ne reči koje one nose...

  

Prazna žena

Promenilo se toliko toga u meni i ne verujem da je to zato sto više ne jedem meso ili zato što sam odlučila da se samo bojim realnih opasnosti, a ne projektovanog straha. Promenila sam se ja.

Dok sam danas stojala u brlogu ludila i gledala muška tela oko sebe, pokušala sam da nađem želju za ljubavi i dodirom. 

 Kako je moguće da sam toliko želela, a da sada ne želim poljubac, dodir, miris muśkarca kraj sebe?...

Gledam ih danas, te leševe muškog roda, neke od njih,:koji su i članovi moje top 10 najmuško liste, i ne osećam ništa. Čak se kroz mene prožima i neko gađenje, da su njihova tela prljava, da su prazni, da nemaju prava da budu više u meni.

Da li bih delila svoju slobodu i životni prostor sa njima? Razmišljam... Ne bih, jer su paraziti, željni żenske apsolutne pažnje, ispijači životne energije.

Mislim da bolji prijateljsko-seksualni- ljubavni odnos imam sa svojim vibratorom "Borkom" nego sa bilo kim budućim i bivšem muškarcem...Žalosno...

Toliko sam prazna, da mi kiša meteora ukrštena sa svom vodom na zemlji ne bi popunili tu prazninu.

Ne od besa, ne od žalosti, jednostavno od ubijenih snova, želja i nadanja.

Nedavno je prijateljica na face-u napisala pitanje: " Da li može da nedostaje nešto, što nikad nisi ni imao?"

Udahnula sam i napisala: "Može, ako je želja za tim nečim bila tako jaka, da nisi mogao da razlučiš dal je java ili san..."  

Valjda otud ta bezživotna praznina... I odsustvo želje. Od tog sagorevanja u želji i verovanje u dobro.

Nisam loše, samo mi ne nedostaje želja da budem nečija... 

Hvala svim muškarcima ovog sveta, ova žena neće pružati više svoje ruke i srce ka njima.. 

 

I go back to black...

Neverovatan osecaj, kao da niko od vas dvojice nikad nije ni postojao. Kao da se niste rodili, niste ziveli, kao da me nikad niste voleli, cak se na ulici nismo ni mimoisli, kao da nikad niste ni umrli.

Nista ste.

Toliko prljavstine, nepostovanja, ruganja, sabotaze. Verujem da sam nesto od toga zasluzila. Zao mi je sto nisam prvom rekla za drugog, da i njega ubijem recju, da ga verbalno kastriram, mada ni nije bilo puno toga da se oduzme, fizicki da, ali potentno ne. Otkud sad to? Njegova krivica je veca, proporcionalno novcu, vremenu i ljubavi koju sam mu pruzila, proporcionalno propustenim prilikama, sexualnim zeljama, samostalnim posetama bioskopu, samozadovoljavanju u samoci sobe. Nije zasluzio ni da zna. Nek misli da nema razloga. Lepo je biti glup.

Jedan novi prijatelj mi je rekao: " Vama zenama je lako, vi kad nadjete novog, zaboravljate predhodnog" i u pravu je. Tacno kada je broj tri usao u mene, osetila sam da prve dvojice nema. Osecaj je bio bozanstven. Konacno neko ko zna sta radi, a ima i cime. 

Nebitan je rok trajanja, bitan je momenat i hvala mu. Taman je dao toliko, koliko je trebalo da se iz mene istera sva djavolja rabota i da mi se otvore sve cakre.

Sloboda. Zivote. Sloboda konacno... Bez teranja u pi... materinu, bez moljenja, nudjenja ljubavi i utehe. Univerzum, ja i beskrajni horizont.

Ne znam zasto ova pesma. Mozda zato sto ova zena nije imala srece kao ja, da se oslobodi, da otvori oci i nastavi. Mozda zato sto su njeni fizicki posrtaji slicili mojim psihickim, mozda zato sto je nema vise jer je htela manje...

Amy...

 

 https://youtu.be/WbVp09E1LRg

 

Pa hajde onda ništa...

https://youtu.be/12nGNY_IuUo