Pogled

On me vise nikad nece pogledati u oci, tako duboko, tako iskreno kao pre. Mozda me nikad nije ni gledao, mozda je to bila samo opticka varka. Crne oci mogu da sakriju direktan pogled.

Mozda se i boji da me gleda, i ja bih se bojala da gledam nekog ko trazi i nudi, a ti se pravis da ne postoji...

Ne bojim se njegovog pogleda, jer nikad nece biti duzi od mog. Samo je pitanje vremena i volje koliko dugo cu zeleti to sto ispred sebe vidim. Docice i tome kraj, mora...

Ako sam jednom volela, volecu ponovo...

Knjiga o Milani

Kada mi je otac umro, suocavala sam se sa njegovom smrcu tako sto sam sedela po kaficima i citala. Cinjenica da sva ta vreva i guzva desava oko mene, cini me nevervatno smirenom i zasticenom. 

Kupila sam jos jednu kutiju cigara. Ona druga je u gepeku. Gospodin X bi tu vec imao prigovor na rasipanje novca, ali s druge strane, cinjenica da sam ga u manje od 24 sata poslusala dva puta, e to mislim da bi mu prijalo.

Knjiga koju citam je delo poznatog psihoterapeuta i sastoji se od deset prica. Pocela sam od sredine - naslov "Debela zena". Pateticno. Uvek sam imala visak kilograma  i uvek sam to mrzela. Ova zena to nije, ali je razlog svoje gojaznosti nalazila u neslaganju sa okolinom. Njeno salo koje j polako nestajalo, cinilo je da se suoci sa cinjenicom da gojaznost nije problem, vec strah od smrti.

Druga prica se zove "Krvnik ljubavi" bas kao i knjiga. Tema je sedamdesetogodisnja zena, koja je opseduna muskarcem od 30 zbog jednomesecne afere, koju su imali pre 8 godina. Pokusala je cak  i da se ubije, ali ga nije vratila.

Ostaje mi jos osam prici. Radujem im se. 

Sutra i sama idem kod terapeutkinje. Planiram da pricam o mom suicidnom osecaju, mom muzu, poseti praznoj kuci u rodnom selu i sigurna sam, opsesiji sa gospodinom X.

Interesanto da je ta zena, iz price." Krvnik ljubavi" 12 godina pre te "veze" isla kod psihologa, a ipak se zakacila za 27 dana ljubavne afere. Jos uvek citam tu pricu, a fokus se sada polako pomera na razlog zasto muskarac uopste ulazi u "vezu" sa toliko starijom zenom. 

Juce sam sa prijateljicom iz susedne firme pricala o temi deteta. Pokrenule smo raspravu o tome da li nama, uspesnim zenama, uopste treba otac deteta? Pomislila sam opet na Milanu. Cije bih telo zelela da imam u sebi u trenutku njenog zaceca, ciji miris da osetim kada je prvi put budem uzela u ruke, ciji genetski kod? Gospodin x. Samo i jedino on. Jedini covek cije sam dete do sad zelela. Po licu je shvatila da imam nekog na umu. Pitala je: Pa zasto ga ne pitas? Ne bih se usudila da i tu budem odbijena, rekla sam i krenula kuci. 

Imam plan za psiho seansu. Pitacu psihologa da li je moja opsesija gospodinom X kao opsesije te starije zene ili je ljubav prema X bila stvarna? Pitacu je zasto sam sinoc zaspala sa tolikom zeljom da je Milana u meni i da je Milana njegovo dete? Pitacu je da mi pomogne da odustanem skroz i da ga pustim da zivi svoj zivot. Ili cu mozda samo pricati price o majci i muzu i nadati se da jednom nece opisati moj slucaj u nekoj knjizi, kao slucaj osobe koja je toliko htela a nije smela, toliko zelela a tako malo uradila...  

 

Rascep

Koliko posto? Puno... Noz u srcu. Zasto me i dalje toliko boli? Stavila sam sake na sto, sagla glavu, i rekla: o Boze, zasto?

Ceo zivot ubedjujem sebe da nekom mozes da pomognes lepim zeljama.  Toliko sam zelela da mu bude bolje. Zato sto je deo njega. Zato sto nije kriv ni za jednu patnju na ovom svetu. Zato sto nije fer.

Moje srce jednostavno ne moze da bude od kamena. Trudim se, pokusavam, ali ne moze.

Zao mi je, jako mi je zao za sve... Ako citas ovo, budi jak i izdrzi... 

 

Kako izmanipulisati nevoljenu zenu

Skoro je na nekom od zakljucanih programa naseg kablovskog operatera isao film o bekstvu iz americkog zatvora. Pise tamo, po istinitom dogadjaju. Mozda i jeste.

Zena u kasnim cetrdesetim udata za coveka, kojem je vlazni san pecena kolenica, postaje smenovodja sivacke radiionice muskog zatvora u nekom levom gradu USA. Pogledi su uprti u nju. Jeste da nije bomba  ali je jedina, jedina koja moze u zatvor da unese potreban alat za beg.

Kako je nagovoriti na to? Sta uraditi? Jedan od zatvorenika izlaze plan: Prvo cu je zamoliti da mi objasni prosivanje dugmeta, onda cu joj ispricati tuznu pricu o porodicnoj tragediji, koja me je naterala na ocajnicki potez da varam kradem i na kraju je osvojiti. Zene najmanje razmisljaju kad su zaljubljene.

I tako pocinje ljubavna prica, njena prema njemu a njegova prema slobodi.

Ta paznja, taj ljubavni zanos protkan ljubavnim pismima, od koketnih decijih do duboko erotskih. Ona je u transu. Zaljubljena zena ne vidi sumu od drveca. Ona je spremna da uradi sve za svog coveka, sve...

Ne znam kako se film zarsio. Uglavnom sam sigurna da je jedno srce slomljeno.

Zenu imas pod najvecom kontrolom kada misli da je  najslobodnija, a to je kad je zaljubljena. Das joj sve, uzmes joj dusu, i unistis zivot. Za to smo stvorene, da kao prazne ljusture glumimo porculanske vaze na polici...

Facit

Ej...

Ima jedna pesma od Bore Corbe, ne znam joj ime, ali u tekstu je recenica: "Ovo je poslednja pesma o tebi..."

Ovo je drugi blog koji sam zbog tebe otvorila. Mislim da je i sigma i moondog ukupno imao preko 100 postova. Mozda i preko 150. Knjiga od 150 stranica nije mala stvar. Verujem da nikog nisi inspirisao kao mene. Ne verujem da je iko o tebi toliko pisao, toliko analizirao, toliko se radovao i patio. Svaki taj post ima u proseku 40 recenica. To je preko 4000 recenica, mozda i 6000. Malo li je?

Lepo je bilo pisati ovaj blog. Lepo je bilo otvarati mu dusu i radovati se kada bi ti te postove procitao. Hvala ti na tome. Bilo mi je zadovoljstvo da pisem za tebe.

Ovog puta necu brisati postove. Mozda budes zeleo nekad da ih procitas ponovo. Mozda ne. Vise stvarno nije bitno.

Volela sam te iskreno i pravo. Volim te i sad. Zao mi je sto ne osecas isto. Ali ne zato sto je sve ovo sada jednostrano, nego sto vise nemas taj divni osecaj u svojim grudima.

Drago mi je da sam i pored toga sto se to kosi sa ulogom ljubavnice, uspela bar malo, u nekim momentima, da pomognom oko 19. Nadam se da ces jos dugo biti sa njim. Za mene ce postojati uvek samo on,  ma koliko jos ti dece imao. To je moje pravo, ne ljuti se.

Ne verujem da cu moci vise sa tobom na pricam. Koliko god da zelim da ukljucim racio u celu situaciju, ako moram da ubijem svoju ljubav, moram da ubijem i brigu i paznju. U pravu si, nikad ni ljubav, ni paznju, ni pomoc nisi trazio, ali kada ti je neko bitan onda to dajes sam od sebe, bez molbe. Nece biti vise nikad isto. Bices odraz mog poraza. Posle ovakve ljubavi, nema drugarstva, ali mislim da nam ono nece ni trebati. Pokusacu da budes jedan od 1500, ili koliko nas vec ima.

Zelim jos jednom da ti kazem da me boli, da te zelim i volim i da se nadam da ces me pamtiti samo po dobrim stvarima a najvise po tome da sam te jako i iskreno volela, celog tebe, onakvog kakav jesi.

Ljubim te i laku noc... 

Potreba

Pisacu u prvom licu, jer imam potrebu da pricam sa njim...

Plavi kolega je sedeo i pio zeleni caj. Pricali smo o predhodnim danima. Pricali smo o nedoumici da li ostati ili otici. Rekla sam mu da bi sa posla falili samo ljudi. Njega i zmijo-ubicu bih vidjala i privatno, u to sam sigurna. To bi ostalo. Mozda i coveka koji mi je izabrao moju zvezdu. 

Jedino tebe ne bih vise videla.

Nedostajes mi cesto. Nedostaje mi osecaj voljenosti i sigurnosti. To sam imala sa tobom. Bila sam sigurna u sebe u svoje odluke. Kada bih otisla ne bih imala ni ovo malo sto sad imam. 

Danas cu da kupim sah. Zelim da ti ga poklonim. Zasluzio si. Ne znam sta ces s njim uraditi. Ali zelim da ti ga dam. Pre skoro godinu dana obecao si mi sahovsku figuru. Ja sam zelela samo jednu, tebi cu dati sve.

Zelim da to bude simbolika. Simbolika da si jak i da mozes da upravljas tudjim sudbinama. Simbolika da ti i za gubitak i pobedu treba neko dovoljno ravan tebi. Dovoljno pametan, snalazljiv, lukav. Lake pobede se ne pamte, laki protivnici takodje.

Volim da mislim da sam ja mogla biti takav partner. Volim da mislim da bi pobede i gubitke samnom pamtio. Da bi me naucio kako da te pobedim.

Zao mi je sto ga necemo nikad igrati. Zao mi je sto mi nisi dao figuru, ispunio obecanje. Koja bi to figura bila? Sve mi prolaze kroz glavu. Bela ili crna?

Zao mi je sto sve ovo, ne mogu da ti kazem. Licno. 

Znas zasto ti nisam dala knjigu licno? Zato sto sam se bojala reakcije. Bojala sam se da cu zeleti da te obradujem a da se to nece desiti. Bojala sam se da bih zaplakala a da ces mi zameriti.

Imam vremena do ponedeljka da skupim hrabrost da ti ovaj poklon dam u ruke. Ne znam da li cu moci. Imam potrebu to da uradim, neopisivu zelju.

Radujem se tvom prostoru. Toliko bih zelela da mogu da delim tu srecu s tobom. Radujem se svakom tvom uspehu, uvek. Ta potreba ne prestaje...

Ovo je poslednje sto sam obecala. Ostalo je jos obecanje da cu te uvek voleti... 

Blue monday

2005. Britanski psiholog Klif Arnal proglasio je da je treci ponedeljak meseca januara najdepresivnijim danom u godini. Danas je taj dan.

U sustini, ovo bi trebao da bude moj praznik, u skladu sa F dijagnozom? Hm, bas sam ga lepo proslavila.

Lezim u krevetu. Imam celo sazvezdje po svom telu. Danas je istorija pocela da se ponavlja. Isti osecaj straha, kao u ovo doba prosle godine. Samo sam sada bliza giljotini. Toliko sam zaljubljena u tu firmu. Rekla sam danas gdin. X- Volim je vise no sebe, a oni hoce da je uzmu.- da li odustati? Ili pokusati borbom.

Uvek sam tvrdila da je jacina tih junaka lazna. I Omega i premijerka i kovrdzava bula, svi oni ne postoje medju nama, alfama. Njihova jedina jacina je koalicija. Bolesno neraskidiva, bolesno. 

Svakodnevo spreme po jedno izvrsenje smrtne kazne. Prvo je to bilo ubisto 130 kmetova. Padali su pokoseni ispred moje kancelarije, jer devojka sa suzama nije bila tu. Onda sam dobila najmanje bodova od vrhovnog komandanta. Nakon toga je Gospodin Pravilnik dobio odluku o razalovanju. To je bilo danas.

Koliko je to sve u opste bitno? Da li posao koji imam jeste nagrada ili kletva? Zatvor? Pakao ogradjen bodljikavom zicom?

Danas su u maminoj novoj kuci umrla dvojica. Sirota moja majka. Sirota. Nadam se da misli da je sve to umislila... Nadam se da se ne boji. Pravim se da ne postoji. Da nije tamo, da je sve u redu.

I ja sam se danas bojala u svom ludilu. Bojala s se da ce mi uzeti posao. Da ce me jos vise poniziti. Zelela sam da danas dodje kod mene i da me zagrli. Prosao je puno puta pored mojih vrata. Toliko mi je trebao. Zasto me ne oseti vise. Zasto je ljut? Zasto moj gospodine X? Ne vidis da mi treba samo jedan pogled samilosti? Necu misliti da me volis, da me zelis, da sam ti bitna. Mislicu jedino da razumes da mi trebas. Da imas srce. Da si covek. Da me ne boli sve u zalud. Da nisam nevidljiva i od vazduha.

Danas je umrla pevacica Cranberries. Moja spona sa mladosti. Milon sati lezanja na itisonu, i audio kaseta sa samo jednom pesmom : " No need to argue" Njen glas, orgulje, vecnost...

Blue monday je kompletan ove godine. Slava mu... 

p.s. Prazna slika, online status. Necu pisati. Delete contact? Yes. Tisina. Nikad nece biti zamene za psa na mesecu jer lepsa je njegova tisina od bilo koje nade da ce se ikad vratiti ta veza... 

Isijavanje

"Ti imas tako lepo osmeh, takvu harizmu, to privlaci ljude" - rekla je na moju konstataciju da imam problem sa cinjenicom da moj izgled ne spada u standard. 

Nasla sam svoju rupu. Onu za depresiju. Onu koja je uzrok mojih sumnji i strahova. Kako izgledam, moj tamnicar. Shvatila sam to na osnovu dve stvari - devet godina sa bonsai majstorom sa ubedjenjem da samo on moze da me voli, tri meseca sa gospodinom X sa ubedjenjem da samo on misli da sam lepa.

Petak je ujutro. Oblacim standard: pantalone, majica. Ne. Danas sam odlucila da cu biti zena. Cipkane crne gacice, cipkani crni brus, najlonke, haljina, sako, tamno-ljubicasti karmin. Najlepsa sam.

Test 1. : Krecem ka poslu. Ulazim u halu. Penjem se stepenicama i idem na kraj hodnika. Rupa na vratima sija. Ulazim: "Kad polazes danas?" Ne dize pogled sa tastature. Nije digao pogled. Ni jednom. Izlazim napolje.Nisam lepa, a kamoli jedina. Nevidljiva sam

Test 2.: Ulazim u halu. Svi gledaju zamnom. Covek koji pravi cuda za mene mi kaze: "Au sto si danas lepa!" Radi, odluka da budem lepa radi. Isijavam. Lepa sam, ali nisam jedina

Test 3.: Zena, sigurna u sebe. " Opa ala si se sredila danas. Sta je povod?". Povod je zelja da opet nekom budem jedina, kao sto sam njemu bila, ali to niko nece saznati. "Idem na pice posle posla." Lazem, upalilo je. Lepa sam, ali nisam jedina.

 Test 4: "Opa ides u picarenje?!" Prvi zamenik gospodina X. Osmeh. Idem za njim da vidim da li je tu i novi covek za kojeg zelim da verujem da bih mu mogla biti jedina. Jeste. Osmehuje se, ali ne komentarise nista. Prilazim mu s ledja. Kaze da mu donosim srecu. Mozda jednom da poljubim tiket i onda bude dobio velike pare. Smesim se. Ostatak ljudi me gleda kroz staklo. Vidim svoj odraz. Lepa sam, ali nisam jedina.

Test 5. Poznati kafic, bonsai majstor kraj mene. Konobar: "Sta si joj uradio da tako isijava?" Ponosan je, ali nesvestan da odavno ne sijam za njega. Lepa sam i dalje, njemu sam jedina, ali to nije ono sto zelim...

Dan posle. Test 6: sedim sa devojkom suzom u kaficu. Duse nam se otvaraju. Pricamo o patnji, poslovnoj, privatnoj... Mislila je da je trudna. Nije. Tuga u njenim ocima. Jedno je davno vec izgubila, ali zeli da pokusa ponovo. Stres joj nedozvoljava.

Iza nas trojica starijih muskaraca. Jedan od njih mi hvata pogled. "Dame, da li biste primile pice od nas trojice? Danas je poseban dan, slavimo drugarstvo? " Ona se mrsti, uljudno odbijamo, ali oni insistiraju. Iako imam veliku averziju prema starijim muskarcima, nekako smo obe, na moje insistiranje  zavrsile za stolom sa tom gospodom. Sva trojica ostavreni ljudi, skolovani, kulturni, zainteresovani za nase duse, ne samo tela. Ne traze nista, samo nase drustvo. Za stolom pored, tri mlada lava. Dvojicu znam. Slusaju i gledaju ljubomorno u trojicu matroraca koji su nas "priveli". Javili su se, onako pogano, kao kad detetu otmes lizalicu. Vidim da me zele, samo zato sto sam privedena. Ne bi se ni javili, znam, da nisam privedena. Pogan je cudo. Zavrsavamo pricu sa trojicom matoraca sa dve popijene kafe i knjigom ciji je autor jedan od njih. "Manje straha..." deo  naslova. Lepa sam, ali nisam jedina

 Pitanje: Kako je moguce da mogu da odlucim da budem lepa? Zar to ne bi trebala da bude konstanta? Kako to kad sam sebi lepa, budem lepa i drugima. Da li tako mogu da donesem odluku da nekom budem jedina? To je i dalje nesto  najlepse sto mi je iko ikad rekao. Svaki put kad citiram to, ljudi uzdisu kao da gledaju "Prljavi ples". 

I da mi to neko kaze ponovo, to nece nikad biti isto. On je bio prvi, a sada me ne vidi. Ne samo da nisam jedina, nego sam nevidljiva. Bas kao on dok nije poceo da isajava. I on je bio jedini. Samo on.  

Isterivanje djavola

Dolazi covek kod doktora: " Doktore, tako sam tuzan i utucen poslednje vreme, toliko nesrecan, da misli da je samoubistvo jedino resenje... Sta da radim?" Doktor ga pogleda i veselo kaze: "U gradu je klovn po imenu Veselko, idite na njegovu predstavu, to ce Vam pomoci!" - "Ja sam Veselko"- rece covek, pokupi svoje stvari i napusti lekarsku ordinaciju.

Osmeh moze da se lazira, ali oci ne lazu.

Danas je njen rodjendan. Prvi van rodnog sela u zakljucanoj kuci, na sarenoj fotelji.

Oprali su joj kosu. Ima na sebi plavi dzemper, pocepan malo na rukavu, crne trenerke, koje sam joj kupila i roze papuce. Upozorili su me da joj uzmem prstenje. Nisam htela. Jedan prsten fali.

"Nisam ni znala da mi je danas rodjendan..." Kako i da zna, kada je tamo, u mestu gde sam je utamnicila a gde je vreme stalo. "Mama, sad cemo sve da zovemo, da ti cestitaju rodjendan." Poznati galsovi na drugoj strani veze. Njena prica, totalno konfuzna, cas je u nasoj kuci, cas u bolnici, cas prelazi u detinjstvo. Jedno je sigurno, svi su posle tog razgovora bili tuzni. On sedi s druge strane stola. Nateran. Zna da je bolesna, ali je i dalje mrzi. Kad ce prestati? Kada ce shvatiti da je moc koju joj je prepisivao, odavno nestala. Nje nema vise.

Zeli u toalet. Pomazen joj da skine pelene. Kakav poraz, pomazem njoj umesto sopstvenom detetu. "Zagrli me mama da te obucem, jako me zagrli". Toliko je mrasava, toliko sitna. " Nije meni sine toliko lose, koliko se bojim. Bojim se jako..."

Palim auto. On sedi pored mene. Bezim od nje. Rodjendan je zavrsen. Mislim da nikada necu uspeti da se naviknem na ovo. Ovaj dan je trebalo da bude veseo. Okrugli broj. Torta. Cela familija. Osmeh...

Na stolu sam joj ostavila Koka Kolu. Mislim da je pije zbog tate. To je bilo njegovo pice. Zeleo je da se kupa u kadi punoj Koka Kole. U sanduk sam mu stavila jednu flasicu. I kamen sa njegovim i njenim inicijalima, koje je urezao dok je bio u vojisci.

Pokusavam da isteram ovog djavola iz sebe. Svakog dana nalazim neku zanimaciju. Teram sebe da budem s ljudima. Stalno. Isterujem djavola. Krenula sam da treniram sa plavim kolegom. U sustini, udjemo zjedno na vrata teretane i sat i po se ne vidimo. Popnem se na traku i dok ne pocne da me hvata nesvest, kaznjavam svoje telo. Isterujem djavola.

Tezak mi je ovaj dan. Tezak s razlogom. Znala sam da cu ustati i cetiri. Znala sam da ce me dusa boleti. Znala sam da ne smem da budem sama. Zato sam mu i ponudila voznju. Gospodinu X. Cekala sam da se javi. Htela sam da ne pokisne, htela sam samo da mi bar danas, kada mi treba neko ko me zna do kraja, da bude bizu. Nije se javio. Cak i kada sam napislala da sa krenula, nije se javio. "Sta si htela da pricamo?" Zamotana cigra u ruci, crni duks, skupljene oci. "Htela si da pricamo, zato si htela da me vozis..." Htela sam da budem otvorena i da ga pitam da li je to razlog zbog kog nije hteo da ga vozim? Da ne bih nesto pitala i pricala-privatno? Zar stvarno misli da cu posle recenica: "Mi smo porodica" i "lepo mi je" ikada vise pitati nesto privatno? Nisam htela da mu kazem da mi treba danas. Nisam. Te stvari koje su mu nekad znacile, osecam sada kao poraz. El misli stvarno da cu da pitam nakon slika srece na njenom profilu? 

Isteraj djavola... Milion puta "oce nas"... Ne pomaze.

Shavtila sam da me ne zeli pored sebe, na bilo koji nacin. Plasi me to. Kako da vratim svoje srce? Kako da oteram iz sebe tog demona? Kako da zivim bez majke i ljubavi? Navika... Navika cini cuda.

Odbacena, odbacuje... 

Tesko.je ovo danas. Para dusu i srce...

Isterivanje djavola... 

Poruke u pesku

Pas na mesecu. Fotografija njegovog brata. Pas koji je lajao ispred puknute crkve jedne noci kada su dvoje toliko zeleli da budu jedno.

Taj mesec sa psom i dalje sija. Gledam ga cesto...

Na HBO je pre par dana isao film pod nazivom "Poruke".  Nemacki film. U njemu mlada zena ostaje bez svog verenika. On umire. Iako je svesna toga ona dve naredne godine nastvalja da salje sms-ove na njegov broj telefona. Iako ga vise nema, iako zna da ih ne cita, ona salje. Ljubav je najjaci pokretac univerzuma.

Pisem cesto tom psu na mesecu. I dalje. Kada mi je rekao da vise nema viber, tada je taj kontakt umro. Milion niti koje su nas preko njega povezivale samo su se rasprsile. To me je slomilo. Onda je umro pas na mesecu. Ostala je samo slika. I prazan status.

U teskim momentima, a bilo ih je mnogo, kada mi je trebala njegova ljubav i podrska, pisala sam mu. Milone reci, nase tri tacke, sve ono sto sam osecala i zelela da zna. Sve ono sto vise nikad necu moci da ponovim. Nikad nikom nisam toliko pisala. Nikad nikog nisam toliko volela. On to nikad nece procitati, te poruke poslate mrtvom psu na mesecu. Nikad nece znati koliko mi je trebao. Koliko puno. Koliko sam na njega mislila.

"Meni nikad niko nije pisao tako nesto..." njegova recenica. Njegova poruka, njegov glas.

Ne zna koliko je propoustio, taj ubica psa na mesecu. Ne zna koliko smo se pas i ja voleli, plakali, koliko je lepih reci od mene dobio, koliko me je tesio. Nikad nece saznati.

Moj tuzni obris lica ogledao se svaki put na ekranu sa ispisanim porukama na viberu. Zelena povrsina, pas na mesecu, gospodin X sluzbeno, tri tacke. Bez "isporuceno", bez "procitano". Samo moje reci i moja dusa u slovima...

Cekanje, cutanje, nedisanje... "Obrisite za sve ucesnike" - "da".

Monolog... Poruka u pesku, koju brise penusavi talas. Nezno, kao njegova ruka koja mi je milovala obraz, nezno kao njegov pogled...

Spremam se za odlazak na procenu. Prvi kontrolni pregled. Da li mi je bolje? Ne. Samo mi je svejedno. Linija je ravna.

Sanjala sam ga nocas. Svi su bili tu, ona, 19, bonsai majstor. Krenula sam za njim u pogresan voz. Sela do njega, uhvatila ga za ruku. Imao je kratku kosu, znala sam da je to proslo vreme. Bila sam svesna da sve to ne postoji, znala sam da cu se probuditi, ali sam nastavila da sanjam. Voleo me je u tom snu. Bio je tu za mene. Oni su svi bili tu, ali mi nije smetalo. Bio mi je bitan on i ono sto mi treba, njegova ljubav, onakva kakva je bila.

Gledam u svoju ruku, pruzam kaziprst. Polako ga spustam u hladan i vlazan pesak... Jedna, druga, treca tacka. Duboko utisnute u pesak. Zvuka talasa, osecaj hladne vode i pene. Vecnost...

Poruka u pesku... Samo za njega i psa na mesecu... 

Izdaja

Ponovo se desava. I posle godinu dana, opet sam na istom. Ovog puta je malo gore, ovog puta je za 50 posto gore.

U trenutku raskola, pozvana sam u njegovu kancelariju. Receno mi je da ne zadovoljavam, da ne pripadam, da kvarim. Posledica - nula bodova.

Nalon toliko teskih momenata, nisam ni osetila poraz. Sustina je da to misljenje ne vazi, da sam nastavila dalje. Radim za sebe, svoj uzitak, svakodnevnu pobedu. Radim dok bude bilo posla, nakon toga vise necu. Izdaja sistema

"Ko zna sta si mu nasrala..." Volim taj izbor reci. Volim sto sada predamnom pljune, sto ne bira nacin ponasanja, sto je jednostavno on on. Bas se potrudio, taj moj X. Kad se setim tog bon-tona, kada se setim tog izvinjavanja i ljubaznosti. Bas je bilo lepo. Svidjalo mi se, ne mogu da lazem. Cudno kako mi je sada lakse sto vidim tog coveka pravim ocima. Moj trud se isplatio. Ponovo su stupili u kontakt, on i nas plavi kolega. Drago mi je. Procitace i znace da je to bila manipulacija, ali nekada moras da uradis nesto lose za opste dobro. Nisam nasrala, samo sam zelela da stvari budu opet u ravnotezi. Izdaja prijatelja

Zabolela je danas recenica:  "Pa lepo mi je". Vise nema ni obzira. Zeli da ga mrzim. Ne mogu. Nemam zasto. Zato sto se zadovoljava sa manje? Zato sto imam osecaj da sam iskoristena? Ne, to nisu razlozi da nekog mrzis. To su razlozi da mu pruzis ruku i da ga jos vise volis. Kada sam rekla da su lepi na slikama, mislila sam to. Izgleda srecan. Pisala sam u nekim od svojih postova da voleti nekog znaci da si srecan zbog njegove srece. Srecna sam sto mu je lepo. Srecna sam zbog njene ruke ispod njegove na idilicnoj pozadini Bozica. Srecna sam i znam da cu i ja jednom mozda to imati, tu iluziju srece koja mu toliko prija, samo i jedino ako ne zelim tudje. "Mi smo porodica" rekao je. I zato sam srecna jer jesu. Izdaja srca

Ljubav i zelja da se vratim. Ostao je uz mene i pored svih ludosti koje su ga kinjile. Bonsai majstor. Uporan do bola. Ne zeli da me pusti. Razlog - ne zna se. Da li me voli, ne zna se. Ako bi znao za moju izdaju? Hm... Mozda bi me pustio. Mislim da je svo vreme na meni osecao njegov miris. Zato ga i mrzi. Nesvesno. Cudno koliko muskarac moze da oseti da mu neko krade teritoriju. Cudno je koliko su velike sanse da neki novi, opet udje u njegovo dvoriste. Telesna izdaja

Sta znaci odanost? Prividni osecaj da ti nesto ili neko pripada i da nikad ni u jednom modusu nece razmisljati i raditi protiv tebe? Da li je odanost suprutno od izdaje ili se izdaja moze smatrati trenutkom slabosti? Zasto ja nemam osecaj da sam izdala? Mozda covek moze da izda samo samog sebe. Da ostavi svoj zivot i snove, zameni ih plagijatom i pokusa da zivi po arsinima drugih i tudjim standardima.

Da li bi zelela najvisu ocenu po njihovim standardima?-Ne.

Da li bi zelela da se on i dalje pretvara da je neko i nesto dugo i da se nisu ponovo pomirili? -Ne. 

Da li bi zelela da budem na njenom mestu samo zbog njega? Ne

Da li zalim sto sam bila tudja i sto vise ne zivim u zabludi?  -Ne 

Da li sam izdala sebe? - Da, ali se vracam sve blize i blize sebi...

Antidepresiv

Antidepresiv ti ne pomaze, on te jednostavno umrtvi. 

Uspela sam da se ubijem. Dusevno. Ne osetim nista. S' vremena na vreme osetim paniku i strah, ali nema ni radosti ni tuge. Vrlo je jednostavno. Ne osecam nista ekstremno.

11% srba je ove godine bilo na bolovanju. Najcesca dijagnoza su depresija i anksioznost. "F" dijagnoza. Kazu novine, najlakse se lazira. Bas sam nasla od cega cu da se razbolim, od najlaziranije bolesti. Interesantna je izjava jednog pro-kapitalistickog lekara iz Srbije: Ljudima sa dijagnozom anksioznosti oduzeti dozvolu za oruzje i automobil. Super. Vrlo pametno: neces ni moci da se odvezes do poslodavca a kamoli da ga upucas. Samostalno sam odlucila da ne vozim, a dozvolu za oruzje nikad nisam ni imala - ocigledno sam bas bolesna.

Nasla sam na Youtube kanalu video o prirodnom lecenju depresije. Sastoji se iz tri koraka. Prvi je identifikovanje rupe u koju si upao, tacnije receno, uzroka depresije. Drugi je izdizanja iznad cele situacije, analiza i uzrocno-posledicna konekcija. Treci je resavanje problema i donosenje odluke. U toku videa, smesna, starija zena, psihijatar i psihoterapeut, simulira psiho-analizu jedne svoje pacijentkinje. U toku te simulacije postavlja odredjena pitanja, koja nam preporucuje da zapisemo i da pokusamo da na njih odgovorimo, tokom te "terapije" depresije u tom troskoku... Svaka cetvrta zena izmedju 40 i 50 u USA je u depresiji. Koliko je to posto bolavanja? 25%. Da imamo partiju, mi depresivne zene na bolovanju, uzele bio i koje ministarsvo, mozda i podpredsednicko mesto. 

Zivot zna da bude ljuti neprijatelj. Zna da te ujede za srce. Nekad te toliko ponizi i unisti da pozelis to isto da mu uradis.

Mislim za sebe da nisam los covek. Bar nikad nikome nisam uradila nista lose, namerno. Ako sam nekog i povredila, nisam htela.

Razmisljam svakog dana da odem odavde. Da napustim i njega i firmu i majku. Da odem u neki nepoznat grad, sednem za sank u neki bar i sacekam da me neko pokupi. Nisam to nikad radila. Uvek sam igrala na sigurno. Uvek sam imala bazu.

Volela bih da se osecam slobodno, ali ne znam sta to znaci. Kavez je u meni, a uporno lomim sipke spolja.

Odlucila sam da promenim terapeuta. Ne samo zato sto pocinjem da osecam nelagodnost prema njoj, nego zato sto ne  zelim da pred njom razbijem sliku o savrsenoj poslovnoj zeni. Ne mogu da joj kazem da su me opet ponizili i da sam se obrukala.

Znam da sam kriva za to sto se desilo, ali ne mogu da shvatim kako to moze da bude bitnije od mog rada i truda? Kako je ponizenje i spustanje glave bitnije od profita?

Ista prica sa njegovim roditeljima. Jednom sam bila direktna, jednom. I evo on sada sa njima sedi na bozicnjem rucku, dok ja jedem sama keks i mleko.

Kako nekom moze sve da bude oprosteno, dok ja moram odmah da placam danak.

Ja nikada nisam bila u situaciji da ne oprostim nekom. Ma koliko me povredio, ugrozio. Jedino sto u tim momentima cinim ono, sto me je dovelo u stanje deprsije, krivim sebe i prebacujem krivicu na svoju dusu.

Interesantno je sve ovo sto mi se trenutno desava. Da se ne desava, najverovatnije ne bih nikad razumela recenicu: Ja ne mogu vise da se borim. To je moje stanje, odsustvo zelje i moci. Cudno.

Nije mi cestitao Bozic, gospodin X. Ne znam da li bi zeleo da zna da sam sama, i da nemam nikog. Mozda bi se sazalio. Mozda bi bio srecan sto ima nju i decu a ja sam sama. Kao sto moj muz ima roditelje a ja samo televozor. A i sta bi mi to znacilo. Svakako sam otisla od njega. U glavi, telesno, mentalno...

Sta mi sad preostaje? Mozda da pogledam da li je pasulj skuvan, da legnem, da pokusam da zamisljam kako sam negde drugde u nekom baru i kako me je pokupio covek mojih snova. Mozda na jednu noc ili par sati, dovoljno da razbije kavez u mojim grudima i oslobodi me od same sebe i Kerbera depresije... 

 

 

Prozor

Stigli smo sat i po kasnije. Iako je voz internacionalni, na nasoj granici bilo je frke. Izbaceno je troje iz vagona. Po boji koze, predpostavljam da su posetiocisa dalekog istoka. Sat vremena cekanja.

Prva zemlja kroz koju smo se vukli, izgledala je kao nasa. Uboga sirotinja u malim kucama, nepregledna prostranstva pod njivama. Monotonija i dosada.

Kupe je bio pun nasih novopecenih gastarbajtera, koji su posle pauze od svog bozica krenuli ka fabrikama neo-kapitalista. Vecina njih je pila, a posebno jedan putnik nalik moj polu-autisticnom kolegi sa posla. Boze, koliko je popio. Uzas. Unezvereno je gledao oko sebe i samo trazio novu limenku.

Procitala sam jednu celu knjigu. Ne znam kada mi se to poslednji put desilo. Ljubavni roman o ljudima u njihovim pedesetim. Pateticno. Ona udata, on veciti momak. Strasni poljubci, vodjenje ljubavi na Adi ciganliji, rastanak pa njegova smrt... Patetika. Ali prijalo mi je, ne mogu da kazem da nije.

I on je citao. Naravno ne ljubavni roman, nego neko sranje o nekom klanju. I on je uspeo da "pojede" 200 strana. Pokusavala sam da ga gledam. Da nadjem na njemu to sto me je drzalo 10 godina, ali uzalud. Prazna ljustura. Gledam ispred sebe nesigurnog coveka, koji je sebe naterao da trpi, samo da bih ostala kraj njega. U momentima to potisnuto izadje, kao iz grotla vulkana. Izgleda tada strasnije i uzasnije no ikad.

Ne bojim ga se vise. Jadan je. Mozda i vise nego ja.

Prestonica obasjana u vestackim lampama. Milion razlicitih jezika. Kao Sodoma i Gomora. Volela bih da zivim ovde. Prija mi prostranstvo. 

Stigla sam u hotel. Docekao me je njen siroki osmeh ali je njena cela aura totalno izmenjena. Zraci nekom novom energijom. 

Dobila je posao na dva univerziteta. Konacno joj se isplacuju kilometri procitanih knjiga. Svoja je na svome.

Rekla mi je dok smo pile trece pice: Udacu se za coveka koji ce me voleti vise no ja njega. I nekog u koga necu morati da investiram. Kad im das sebe, izdaju te i zamene nekom mladjom i glupljom, da bi se osecali kao potpuni pobednici.

Da li je moguce u muskaca investirati a da te ne izda i ne pocene da  zamera sto si mu pomogla? Na moja dva primera i njenom jos drasticnijem, rekla bih ne...

Tako je postala hladna. Ne secam se da je bila takva ranije. Ne znam sta je prezivela sa njim, ali kada sam je pitala za njega, rekla mi je da mu je napisala pismo i zamolila ga da se vise nikad ne javi.

Koliko se ja secam on je bio njen najveci zivotni projekat. Sada je "ad acta".

Pitala me je zasto sve to trpim sto trpim? Da ona ima takvo znanje bila bi svugde po svetu. Hm, to se i ja pitam.

Nismo same, sa nama je i njen, sveze ozenjeni prijatelj ili prijateljica, mislim da on sam ima pravo da odluci sta je. Cudno je koliko on i ja imamo zajednickog. Oboje volimo groblja, to bih izdvojila, cak bi se usudila da iskoristim reci da im se " euforicno radujemo". Jedino sto ne razumem njegovu opsednudost gej slobodom i cinjenicom da je samnom imao zelju da komentarise svakog zgodnog muskarca. Cudno, svaki od njih bio je sa zenskom osobom u drustvu.

Cetiri sata u muzeju ludaka koji je tvrdio da je ravna linija bogohuljenje i da covek umetnost mora da poveze sa prirodom a ne sa covekom. Bilo je zgodnih muskaraca, onako u fazonu mladih surfera,na koje mi je moj novi drug ili drugarica obracala  paznju, a ja sam sela do jednog, mogla bih ga nazvati, egzoticnog i 20 minuta gledala film o "ludaku iz muzeja". Mislim da je taj covek duge kovrdzave kose i specificnog nacina odevanja, umetnik. U ruci je drzao svezku i zapisivao citate sa filma. Pocela sam da stvaram njegov zivot u glavi. Cime se bavi, sta voli, po cemu se izdvaja od drugih. I onda sam pomislila da tako neko izuzetno zanimljiv, nikada ne bi primetio mene, obicnu... Cime se privlace ti izuzetni i ostvareni ljudi? Da li je moja sudbina da budem s nekim ko nije zavrsio ni svoju fazu gusanice? I koji se umesto leptira, pretvori u buba svabu?

U jednom momentu, ruke su nam se dodirnule. Dotakla sam nekog ostvarenog. Shvatila sam da nikad ne bih imala hrabrosti da budem sa tako nekim. Bojala bih se da ce me videti celu, jer gusanica ne zna sta je leptirov let i sa njom se lakse upravlja.

Kada sam ja pocela da se bojim i da pokusam i zbog cega?

Prozor na nasoj sobi nece da se otvori. Soba je mala, a vazduh u  njoj ustajao. Razvile smo 20 teorija o tome zasto se ne moze otvoriti- od toga da se ne bi sirila buka, do toga da je hotel jednostavno krs. Ja sam nekada od nekog cula i teoriju da se prozori na hotelima ne otvaraju da se neko ne bi bacio. Bio bi to ovde, u ovoj mirnoj ulicici, veoma elegantan i smrtonosan pad.

Vratile smo se u sobu. Prozor se otvorio sam od sebe. Da li treba pokusati i sa uzeglim zivotom i neosvojivim umetnicima? Mozda ne na silu, mozda samo treba sacekati da se poklpe energije i momenti i da se prozor sam otvori. Ja nisam buba svaba, ja sam leptir, mislim da imaju krila da lete, a ne da padaju. 

Odlazak

Nisi mi odgovorio. Mozda nisi hteo, mozda nisi mogao, mozda ti nije bitno. Sad je sve svakako nebitno... cekam vec tri dana...

Zalosno je i jadno sto ti pisem koliko te volim, a ne dobijam nikakav odgovor. Jadno je, znam. Jadna sam...

Da bi ova godina bila najbolja sve cu da vas ostavim. Oticicu ljudima koji me vole, koji su spremni da budu tu za mene kada im kazem da zelim da okoncam zivot. Niko od vas nije reagovao. Tebi sam jedino napisala. Znao si u kakvom sam stanju i nisi preduzeo nista. Ja bih za tebe ubila...

Zalosno je to kako se sve ovo zavrsilo, a toliko sam te volela.

Nisam ja imala osecaj da sam sama, ja sam bila sama, u zapecku, dok sam vama izigravala majku.

Neces zaliti zamnom, jer da zalis, uradio bi nesto.

Recices da nisam u pravu, recices da gresim... Ali tvoje "ne znam" i " znas da moramo da radimo zajedno bez obzira na odgovor" boleli su jace nego ne.

Zao mi je zbog svega. Zao mi je sebe. Zao mi je sto te volim...

Sve jedno je da li ces procitati ili ne. Cuvaj tvoj univerzum i budi srecan ili nesrecan i ne razmisljaj o drugima o tome koliko su te voleli ili mrzeli.

 

Pesma za tebe...

Nemam mogucnost da ti posaljem direktan link. Ostaje mi da se nadam da ces mozda, dok si u kutiji sibica, pozeleti da odslusas svaku rec.

Robin Schulz - Ok...

1 2 3  Sledeći»