Zlatna polja

Tek je sedam, sedam uveče, a ja sam gotova. Glavu mi resetuju sećanja, proročanstva i beskraji. Sama si, sama... 

Sad će već godinu dana, kako se život okrenuo naglavačke, ceo svet sa njim. Hoćemo da proslavimo?

Navikla sam da budem sama. Da se ne nadam i ne želim. Nemam očekuvanja ni od sebe, a kamoli drugih.

Na momente vraćam ili teram sebe da osetim osmeh. Ide teže i traje sve kraće. Ne, ovo nije tužbalica, ili neka depresivna epopeja, ovo je realna slika. Letargija...

I sad ne znam zasto mislim, da ako stavim sad ovde pesmu, dobiću neku nazad, koja mi mozda vrati osmeh... Nemam pojima... Možda me i izvede iz takta...

Mada, pored svega, evo sebi cu ispuniti želju i staviti link. Pesma me je slučajno našla, u ovoj tišini...

 

 https://youtu.be/KLVq0IAzh1A

Dodiri od stakla

Kako zaceliti slomljeno srce - prvi Ted Talk, koji mi je doneo tog čoveka u život. Kaže u njemu jednostavno: napravi listu svih loših stvari, koji su razlog što te je taj odnos i osoba bolela i imaj je pri sebi svaki put kad mozak počne da te vara sa prošlošću... Voli te, voleo te je, volećete... Ma neće i nije i ne bi da si poslednja na svetu, skontaj...

 Od kada učim za trenera životnih veština, osećam kako se kao silovano dete prisećam trauma detinjstva, koje je mozak pokušao da sakrije. Silovanje jeste odsutvo moći, ne fizički čin. Fizičke rane silovanja, najmanje bole, bole one, koje mozak pravi da bi amputirao nemoći zavaćeno tkivo. I tako, bol nestane.

Pokušavam da shvatim šeme sopstvenog šablona: da li je njih isklesao momenat, kada sam stala izmedju onesvešćene majke i pomahnitalog oca i rekla mu da neće dočekati sutra, ako je ikad više bude pipnuo? Da li je to bila moja prva, pirova pobeda? Ili kada je gubitkom posla ostao bez svake moći i željom za životom: da li je to momenat koji je rodio moj paranoidni strah od gubitka posla? Ili možda činjenica da sam svojoj majci bila jedini neabortirani dragulj ljubavi, a takođe i razlog da zauvek ostane u zoni sumraka Stokholmskog sindroma, dok je kod mene to izazvalo osećaj niže vrednosti i plan da me ne voli niko, nego da svakom trebam?

I dok prolazim kroz sedam smrtnih patnji knjige čoveka sa Ted Talka, ja shvatam da je život skup polupanih čaša posle dubokog pijanstva po kojima ideš bos. Staneš, krvari, bol razdire, a ti ne razmišljaš odakle to silno staklo i gde si opšte ostavio cipele. Jednostavno pokušavaš da izbegneš bol. Zatvaraš sve životne opcije i stojiš u mestu. Neka se zabija do kraja, ali nove rane neću, ne želim, bojim se...

I tako do kovčega. Krhotine mladosti, seku noge zreleg doba, dok starost stoji u mestu i čeka kraj.

 "A kraj nikad neće biti" ovom rečenicom bi se završavala moja rasprava sa ocem kada bi se rasprava o tome ko koga više od nas dvoje voli, završila rečenicom: Ja tebe više i kraj! 

I onda na sve to prstohvat beskonačne tišine, koji żivot prosipa po mojoj želji da svima je*em sve po spisku i da puknem sebi u glavu. Ostaje ćutanje...

I zaśto sve ovo? Zbog Gay Wincha, čoveka, koji je neko, ko zna gde se lepi hanzaplast kad ti neko preseče dušu na pola, kad te odbace svi, a u stvari niko jer odbacuješ sebe, kad sediš u ćośku sobe i smatraš da si kravlji izmet, a nisi svestan da on tera bakterije i viruse pred svakom kučom u Indiji.

Psihološka prva pomoć. Gay, čovek koji mi je pomogao da verujem da sam normalna i da je ta bol u mojim grudima, opomena, ne trajno stanje...

 

 https://youtu.be/F2hc2FLOdhI

Antidepresivna krava

Hemijska supstitucija u mozgu. Nedostatak serotonina, kuraca, palaca, prekid sreće i želje za životom. Zaštita od bilo koje opasnosti. Lezi, zatvori se, ne diši, ne puštaj glas... Bolje da te nema, da ne smetaš i ovako nemaš svrhu.

Kada je poznati psihijatar otišao iz USA u Indiju da propagira upotrebu veštačkog hormona sreće u obliku antidepresiva, naišao je na čudnu tvrdnju indijskih lekara. Naime, oni su nasmejano rekli da već odavno koriste suplementaciju serotonina i ispričali mu priču o radniku iz polja pirinča i njegovoj izlečenoj depresiji.

Radnik je zgazivši na bombu iz nedavno završenog rata ostao bez jedne noge. Nakon dugog i bolnog oporavka nakon amputacije, data mu je proteza i vraćen je da radi u vodi pirinčanih polja. Proteza se kvasila, rana krvarila, on padao u vodu i svakodnevno sve više i više psihički tonuo. Počeo je da histeriše, da se zatvara, da plače, odbija jelo. Ubrzo nako toga, prateći trendove zapadne medicine, doktori su mu postavili dijagnozu depresije. U tom momentu nisu znali za sintetičke antidpesive, pa su, zaključkom da mu najveću muku predstavlja mučenje pri radu u prinčanim poljima, odlučili da mu kupe kravu.

Radnik je tako sa svojom kravom, zauvek napustio pirinčana polja, rana je zarasla, a našavši svoj novi izvor prihoda i svrhe u kravi i njenom mleku, nastavio da živi normalnim i srećnim životom 

Američki psihijatar je pokupio svoje besplatne uzorke antidepresiva i napustio indijsku bolnicu.

Svrha je ono što čovek gubi kad zapadne u depresiju. Zato treba izaći iz pirinčanog polja i naći svoju kravu. Ako cvet ne dobija dovoljno svetla, ne menjaš cvet, nego mesto gde on stoji... Jednostavno, bez pilule, bez ludila. Ustaneš i odeš.