Mozda ti nekad ovo i procitas

Danas sam izbrala pesmu za svoju sahranu: Adele : Million Years Ago... Napisacu mom uceniku, daru od Boga, da zelim da je on peva i svira na gitari. Zelim da pada kisa. Uvek sam volela da spavam u kolima kada pada kisa. Tata bi vozio, bio bi mrak, ali bih se osecala sigurno i srecno. Zbog toga sam uvek volela kisu, bas zbog toga. Sanjala sam skoro svoga tatu i mog psa, znas na kojeg mislim, onog kojem si kovdzavom cudu u svom dvoristu dao pogresno, musko ime. Bilo je tako stvarno. Cula sam tatin glas: uzmi ga u krila, on te voli najvise voli. Bilo je tako stvarno. Tako realno. Zelela sam da se ne probudim. Zelim to i sada.

Pre neko vece sam sat i po vremena sedela u kolima i plakala. Vriskala sam. Besna sam na sebe, jer sam odustala. Mislim da me depresija ubija. Oscilacije su sve jace i jace. A zelja da me nema sve veca...

Ne trazim od tebe nista. Vidim da ti vise nije stalo. Ne razumem kako je to moguce, ali uvazavam. Ne zelim da dodjes na moju sahranu. Ne trebas mi tamo. Jer ako te nema sada dok sam ziva, neces mi trebati ni kad me vise ne bude bilo.

Znas da vise ni ne trazim pomoc. Zivim od dana do dana, sama. Svi su me ostavili. Svi koje sam zelala da me ne ostave. Zivim a mrtva sam odavno....

Znas da zene obicno zamisljaju svoje vencanje. Ja ga nikad nisam zamisljala. Uvek sam zamisljala kako mi je tata u zatvoru i kako umirem. Uglavnom se davim... To sam tatom sam dozivela.

Mislim da je smrt lepa stvar, kao neko olaksanje nakon velikog bola.

Danas si spomenuo Djulice uveoce. To je zbirka od Zmaja o smrti. Cudno je koliko mojih fraza koristis. Ostalo je nesto od mene u tebi. Tebe u meni je jos uvek beskonacno... Bezumlje u beskonacnost... Sve ostale nase reci je obrisao, nas plavi prijatelj...

Gledam tvoju sliku na toj tabli. Secam se te noci. Telefonskog razgovora, parka kojim prodjem kada se vozim kolima, tvog tasta sa kesama. Ta slika je napravljena za mene. I tvoj osmeh...

Kada ne bi bila ludost i kada bi mogla da biram sliku na svom spomeniku, bilo bi ih puno, a jedna od njih bi bila i ta. Mozda i da ih ne stavim na spomenik, mozda bolje u sanduk sa sobom.

Znas ako stvarno odem, ti, ako budes ikad citao ovo, bices jedini covek na svetu koji ce znati da sam zelela da odem. Jedino ti moj P...

Ziveo kraj

Kraj svake beskonacne muke moze biti smrt ili mrznja. Gledam sve ljude oko sebe i mrzim ih. Najvise mrzim svoju majku, bonsai majstora i gospodina X. Mrzim ih jer me koriste samu protiv sebe. Oni jednostavno svaki, ali svaki put kada pozele mogu da me nateraju da zamrzim i samu sebe. 

Sve cemu sam se radovala, sve sto sam zelela i volela. Oni su bili sve. Sada gledam svoju majku kako nestaje u beznadju ludila, bonsai majstora kako pokusava da mi zategne bodljikav lanac oko vrata, gospodina X koji zeli da me natera da sebe gledam kao poslednje i najgore djubre, pocinjem da verujem da sam to i zasluzila.

Smrt ima smisla kada vise nema drugo izlaza. Ne spavam, ne smejem se, ne radujem se. Osecam se izdanom i prodanom. Sve sto krenem, bonsai majstor omalovazi, majka vise ne moze ni da primeti, gospodin X ignorisujucim tonom unisti. To troje ljudi, ljudi koje sam volela najvise na svetu, me teraju da odustanem od ovog sveta. Mislim da bi im svima bilo bolje da me nema. Da jednostavno nestanem kao da me nikad nije ni bilo.

Ovo je rupa bez izlaska, bez dna i svetla na kraju. I oni su tu, oko mene, gledaju i smeju se i misle samo i jedino na sebe

Nemam vise snage da ih molim da me puste. Nemam snage da bonsai majstoru obkasnim da mi treba majka i gospodin X. Majka me vise ne vidi, ne oseca, a gosppdinu X dizem ego tako sto ga molim za paznju. Puzim kao poslednja prostitutka zeljna bar da me sutne.

Gledala sam slike ljudi pred samoubistvo. Sve si srecne i lepe. Da imam snage otisla bih negde, ostavila ih sve. Treba mi pomoc za to, ali koga pitati a ne ponoziti se, koga zamoliti da ti se nadje a ne opteretiti ga? Kako prekinuti sve ovo?

Niko od njih ne oseca kako mi je tesko. Kako se borim, kako umirem. Niko. Kada bih umrla, ni ne znam da li bi moja majka plakala. Bonsai majstor bi, njemu bi bilo tesko. Gosopdin X? Ne znam. Mozda bi, mozda bi mu i bilo lakse sto u nov zivot moze da udje bez tereta.

Sta bi im ostavila? Ne znam. Bonsai majstor bi imao pregrst slika, glupih sitnica. Zaboravio bi me za par godina. Majka? Pa nekog kog bi kad se seti realnog zivota, zvala muskim imenom. Gospodin X? Osobe kojoj je rekao da je voli, i onda to zauvek sakrio u sebi.

Zelim da me nema. Da vise niko ne mora da me trpi.

Zelim da vise ne volim nikog, jer su ljudi koje sam najvise volela uspeli da me nauce da ne treba da volim.

Ti bas zelis da budes zrtva? Zelim, bar jednom. To sebi nisam nikad priustila, jer sam se uvek bez hvala borila i za majku i za bonsai majstora i za gospodina X.

Zelim im sve najbolje. Ziveo kraj! 

Ponovo alfa

Toliko zelim da pricam sa X. Toliko mi fali nasa revizija svakog dogadjaja, ljudi, neba. Nismo samo daleko fizicki, sada jednostavno nismo vise u jednoj ravni.

Zelja i dalje postoji, ljubav takodje. Osecam je svaki put kada pomislim da on dise negde.

Pustili smo jedno drugo da se sami borimo. Bar mislim da jesmo.

Vidim koliko cini za moj novi posao. Cini cuda. Toliko puno i naporno radi, toliko zeli da uspe. Zelim da mislim da zeli da mi pomogne. Bogovi su opet zbili salu i spojili nas na potpuno nov nacin. Jos malo pa cu mu biti i fizicki bliza.

Gledam ga na onim uzaludnim sastancima svakog podneva : kosulja, pantalone, kais, ozbiljna lica. Izgleda skroz drugacije. Ponekad mislim da to nije taj covek koji me je svojim zagrljajem tesio i vracao u zivot poljubcima u celo. I onda, kad u nekom momentu sretnem njegov pogled, vidim da je tu, samo sto one zelje zamnom kao da nema.

Ponosim se njim. Uvek sam verovala da ce da uspe, da ce da pobedi, da bude najbolji. To je prelep osecaj, deliti neciju srecu. Zelim da postigne jos vise, verujem da moze.

Danas sam imala prvi javni nastup pred kupcem. Ostavila sam ih bez daha. Situacija je losa, ali je paket za nju bio toliko dobar, toliko da su kupci rekli da ce i celavom kolegi kosa da naraste ponovo. Koristila sam tehniku utehe. Sve ce biti dobro, za sve postoji plan, sve se moze. Toliko pohvala, mislim da bi bio ponosan na mene. Jedino je njegovo misljenje bitno, da li je ikad to znao?

Svaki dan zovem prvo njegov broj. Ozbiljan ton, hvala ti puno na kraju, hvala i tebi, prekinuta veza. Posao mi daje samo to.

Patim i dalje, jako. Boli me kao opekotina na srcu, cinjenica da prodje pored mene i da nema vise onog toplog vazduha, i pogleda.

Ne znam da li to moze da vidi. Mozda moze.

Toliko zelim da pricamo kao pre. Toliko z!+elim da opet osetim taj topli vetar kad prodje pored mene. Toliko zelim da ga opet volim kao nekad...

Laku noc, moj X, mislim na tebe stalno, zelim to da znas... 

Priprema za buducnost

Danas sam sebi naglas postavila dva nova cilja: da istrcim maraton i da budem izlagac na Ted Talk-u, bilo gde. 

To su privatni ciljevi, ono sto moj psihoterapeut naziva sramezljivim delom mog zivota.

Pitala me je jednu cudnu stvar: da li sam ikada pokazala onu pravu sebe nekom? Mislim da nisam. Tu je zajednicki imenilac mene i moje majke- lazemo sebe vise no druge.

Kada preoblikujem istinu i ponovim laz vise puta, osecam da stvaram mrezu neurona, koji mi pomognu da ta laz postane realno secanje. Mislim da je moja majka presla granicu tih neurona. Zato mora kod jace kvalifikovanog doktora nego ja.

Pitanje mog opstanka u socijalnim relacijama u kojima sada zivim je na mom svakodnevnom meniju. Neverovatno je da za socijalnu vezu sa mojim suprugom, kojeg sada sve vise i vise zovem tako, a ne po imenu sa prisvojnim pridevom, vecina slusalaca kaze da treba da se zavrsi. Lepo. Medjutim, moje sposobnosti da manipulisem informacijama i da ih prezentujem onako kako mi odgovara, a to na poslu konstantno radim, cine da mislim da situacija sa njim i nije tako losa kao sto je oni vide. Mozda bi bilo najlakse izmanipulisati i njega, ali je pitanje koliko ja to zelim.

Sto se tice korelacije sa mojim poslovnim suprugom, koji je i dalje u mojim izlaganjima gospodin X, tu je situacija drugacija. Tu narod glasa "za". Moje predstavljanje je ravno kampanji prvog crnog predsenika SADa- Yes we can!

Cesto sebe opisujem kao nekog, ko, kada mu se nesto svidi, to prodaje za milion dolara i svi budu spremni da prodaju oba bubrega da bi to i imali. Da li je gdin.X, roba koja bi se lako mogla prodati? Mozda jeste...

U svakom slucaju, trenutna situacija je jednostavna. Zelim i ne zelim. Da tu ne postoji cinjenica da je u mojoj glavi jos i teska, stvar bi bila savrsena. Zato je situacija jednostavna ali teska. Savetujem sebi da pocnem od jednostavnosti, ali strah od tezine mi se isprecava na tom putu. Dobro je da sam bar opisala situaciju, do sada ni to nisam imala....

Prolazeci kroz svoj rodni kraj, primetila sam da me ljudi drugacije gledaju. Jedna poznanica, bez prednjih zuba, izborana lica, uspesna majka dvoje divne dece- jedini zivotni domen, a moja godina proizvodnje, rekla mi je: Boze, ja gledam ko je ta gospodja?. Dobra prijateljica, koja se sa slicnim demonima bori kao i ja rekla je da nisam bila nikad lepsa. 

Pored svih socijalnih konotacija, poslovnih, seksualnih i ljubavnih, ja sebe volim. Kada se pogledam, dodirnem, slusam svoj glas, merim svoj uspeh, ja sam ta koju sam cekala skoro cetiri decenije. Najlepsa, najpametnija, najsposobnija, sa najvise ljubavi za sve oko nje i njoj.

 Dva cilja su tu: maraton i Ted Talk, a dodacu i jedan kratkorocni, majcinski: slika sa mojom gvozdenim decom u njihovoj novoj kuci, kada svih 24 budu odleteli iz moje firme. Dobra majka ne prepusta nista slucaju, a do sada sam sa svakim svojim projektom, napravila sliku na pobednickom postolju. Ne zovem ja sebe uzalud : Majka zmajeva. 

Pa Deneris, ajmo na spavanje... 

 

Ponos

Konfuzija koja je pocela pre par meseci i dalje traje. 2 i po sata sam sinoc sedela sa svojom savetnicom i pricala o svemu. Pocela sam sa incidentom u kolima od juce. Pitala me je zasto zelim da te povredim, kad mi toliko znacis? Nisam imala odgovor. 

Vreme opet tece nenormalno sporo i brzo, u isto vreme. Ukidanje sloboda je jedino sto mi se u poslednje vreme desava. Tema automobila, kao oblika slobode koju sam naglasavala, je sa strane bonsai majstora iskoristena da mi se skresu krila. Sad sam osudjena da svako jutro tu slobodu "delim" sa njim. Pokusavam da shvatim zasto koristim rec osudjena? Savetnica mi je objasnila:tako je lakse. Kad se bojis da pruzas otpor, najlakse je proglasiti situaciju beznadeznom. Rekla mi je: ako ti ta sloboda znaci- uzmi taxi! Ne bezis iz logora.

Pisala sam ti da znam da smo povredili jedno drugo. Rekao si da i ti znas isto.  To ne bi bilo moguce da nisu postojala ili ne postoje osecanja. Kad ti nije stalo ne moze da te boli. 

Pitala sam je da li nasa veza bila greska? Rekla mi je da je to energija koja mi je trebala i da sam trazeci je, pronasla osobu koja me ispunjava i podize u svakom smislu. Ti si za mene izazov, svakodnevni. Ono sto me tera da idem napred. Ono sto ja zelim da vidim ispred, iza i pored sebe. Ti mi jednostavno trebas, zato si se desio.

Pitala me je kada cu da zavrsim svoj brak? Tim recima. Nevezano za tebe. Kada cu da ga zavrsim? Rekla sam : kad mi ukine sve slobode... Mocices bez posledica toliko da cekas? Nisam imala odgovor.

Jedino sto znam je sa sam danas pred njom rekla ponovo: da mogu da biram izabrala bi X, da mogu da ga imam, celog njega, da ne mogu, deo njega, jer bi taj deo bio ono sto zelim u svom zivotu. Milana... Kad pomislim na nju, ja sam srecna. Mislim da je ona jeduno sto sam u zivotu jako zelela, a zelela sam da bude deo tebe i mene... To sam savetnici i veceras rekla. Cak sam joj rekla : Milana. Jedino sto sam vise od nje zelela si ti ceo. Rekla je: Sto ga onda ne pozelis? Ti sve sto zelis dobijes. Eto zelim te od sinoc...

Nisi ti otisao od mene, ja sam otisla od tebe. Jer sam kukavica. Jer ne znam da prepoznam ljubav od prodavanja slike idealnog zivota. Slobode od omce...

Ponosim se tobom. Ponosim se sto kad te gledam vidim coveka koji se bori i koji ne odustaje. Koji je krenuo od nule a sada stigao do 50 - neces ti na tom stati, jer za tebe postoje samo visi ciljevi. Vidim coveka koji meni treba i koji sad, kad krecem u novo trnje i zvezde jeste jedini sa kojim zelim sa delim svoje pobede i poraze. Probacu da pobedim sebe i da svaki put kad pomislim na tebe, vidim te ili popricamo, prizovem ovaj osecaj ponosa koji sada osecam prema tebi. Nadam se da ces to osetiti...

Valjda cu skupiti snage da savladam sva tri polja: odlazak, povratak, pobedu. On, ti i posao...

Ovo je posle svega sigurno: projekat dete se obustavlja, u ovom, sadasnjem sastavu... Koliko sam bolja od nje: ne znam. To je nebitno, jer te stvari ni ne treba porediti. Na kom si mi mestu: neprikosnivenom prvom. Uvek, svaki sekund. Kako ce se zvati moja cerka : Milana.

Cekam te sutra. Nasmejacu ti se i ponoviti u sebi poslednji pasus. Ponoviti da znas, da jos uvek mislim sta pisem... Ljubim te...

Majka zmajeva

Pet je ujutro, nedelja. Ne spavam vec neka 3 sata. Legla sam ja redovno, nakon napisanog komentara vezanog za nasu seriju. Nisi ga procitao. Nema veze, procitaces. Na nekom od od milion kanala kablovske televizije, pocela je neka, neces verovati, lezbejska serija : Zene. Ispada da su zene, promiskuitetnije i od bilo kojeg, pa cak i grupe muskaraca. Svaki pogled se zavrsio u krevetu. Boze, dokle ova Gomora moze da ide? To su lepe zene, neke cak i vencane medjusobno, pa se razvode, imaju decu, kuce, skolu. Vidim medju glumackom ekipom i neke, u pravom zivotu lezbejke, glumice. Ne razumem cilj ovakih serija, al nevezano za lezbejke, ne razumem ja ni Vil i Grejs, komediju, koja konstantno potencira sexualnost, tj homoseksulanost. Mozda tog sexa ima i u heteresexualnim serijama, ali ovde, ili vise upada u oci ili se stvarno vise propagira.

No ne drzi me sex budnom nocas...

Pola meseca odmora je gotovo. Danas ne racunam, jer je vec nedelja, koju cu najverovatnije prespavati jer sada vilenim.

Prvo sta sam zelela po povratku da uradim, a to znas i sam, je bilo da te vidim. Bila sam jako uzbudjena i srecna. Jako.  Volim da te gledam. I da ti cujem glas. I mada pateticno zvucalo, ti si ono sto volim da imam kraj sebe, kada se posvecujem sebi, kad radim ononsto mi prija.

U medjuvremenu se desilo mnogo. Nisi vise na kraju naseg hodnika, zapoceli su neki novi ratovi, dosle su lose vesti u vezi sa 19.

To vece kada si mi u recenici sa svim nekim poslovnim detaljima, napisao 20%, htela sam peske da krenem ka tebi. Jedino sto mi je bilo na umu, bilo je da dodjem i da te zagrlim. Ne mozda ljubavnicki, nego drugarski, sestrinski, zastitnicki. Aksiom vezan za tebe jeste da si jak. Ali i pored toga, ja konstantno mislim i osetim da si sam, da ti treba zagrljaj, da ti treba zastita. Konstantno. I prvo, sta bih uradila, da nisi seo dalje od mene, spustio irsku kafu i poceo pricu o poslu, bilo bi da te zagrlim. Nemoj se ljutiti, molim te.

Ne znam kako ti je. Meni je tesko zbog svega sto ti se desava. Videla sam da si klonuo, to me je ubilo. Ne znam da li ti je bilo drago da.me vidis. Ne znam da li ti je trebao zagrljaj, ali ja sam zelela da ti ga dam... I dalje ne znam da reagujem u losim situacijama. Ajde necu je zvati losom, nego izazovnom, stanjem pod pritiskom.  Jedino sta se u tim situacijama desi, a to je dobro, jeste da mi mozak radi kao raketa... Zelim da ti pomognem, ne zelim da ti smetam. Nadam se da ces mi reci ako ti smetam, mada ne mogu da obecam da me nece boleti... Mozda za nekog koga volis, ne treba umreti, mozda treba dati ruku kad poklekne i nekad, kad vidis da si suvisan, skloniti se... Svugde gde sam bila zapalila sam svecu za 19. on je deo tvoje pobede, a svaka koja pripada tebi, meni je vazna... 

Rekao si puno puta da bez obzira kako se sve nase zavrsilo, ti ne zalis sto se desilo. Ne zalim ni ja. Ti si nesto lepo sto mi se se desilo i desava mi se u zivotu. Znacis mi neverevatno mnogo i zato postajem svesna, da je voleti nekog, zeleti da bude srecan, sa tobom ili bez tebe...

Danasnja epizoda nase serije mi je oduzela dah. Narocito dijalog Sneznog i Majke zmajeva kada je on kaze: ko ti je rekao da ne mozes da imas decu?... Koji je bio njegov interes?... Ti si istu stvar pitao mene: Kako znas da ne mozes? Ti si me naucio da pocnem da vidim sebe kao zenu... To nije mogao niko pre tebe... I toga sam veceras postala svesna.

Trebas mi, jos uvek. Trebaces mi verujem uvek, mozda ne u reali, ali u nasim momentima, osecanjima, paznji i podrsci koju smo jedno drugom pruzali. Gledala sam jedan klip na Youtubu o ljudima koji su stariji od sto. Znas sta su rekli da ih drzi u zivotu- to sto imaju lepa secanja i sto ih prezivljavaju svaki dan. Nasi momenti su takvi. Vise ne placem kad ih se setim, odlucila sam da im se radujem. Hvala ti na njima, svaki jedan je divan.

Sad je skoro 6. Pokusacu da zaspim. Mozda uspem. Probacu da izbrojim od 5 do 0 kao sto sam radila na pocetku nase price. Secas se?

Tu sam, s tobom u mislima. Pokusavam da te zagrlim. Imas nekog ko zeli da te stiti i misli na tebe, mozda to bude nesto znacilo i bar malo pomoglo... Laku dan, sto je moj tata govorio, jos jedna noc i pocinju nove radne bitke. Pobedicemo, jer drugacije ne moze da bude... 

Izlaz

Zasto mi lepo ne kazes : Nemoj! Stani, razmisli jos jednom? Zasto me pustas da mislim da ti nije stalo? I onda kad pomislim da jeste, mesec dana stavljas cigle na nove zidove? Znas koliko su sada vec visoki? Preko dva metra. I nezaobilazni su...

Covece boziji, ja tebe volim! Ubila bih za tebe! Ali tvoje ponasanje me tera! Uzima mi snagu, gledam te kako nestajes. I kad doktorka kaze el pricate o tome? Ja joj kazem srecna sam kad pricamo o bilo cemu. Zivot bi svoj dala da me uzmes. Sve sto imam...

Nastavio si zivot. Tako to izgleda. Tu sam negde i ja ali ne vise tamo kao kad si rekao da bi samo svoju majku i mene stitio. Mozda i jesam ali ne izgleda tako.

Pitas me za status deteta. Status? Razvlaci se. On bar zeli da mu ga rodim. Eto zeli moje dete. Ma kolko cudna ili luda bila. Zeleo si nekad i ti. Ali tvoja deca su dosla pre. Gde bi nase dete naslo oca u toj situaciji?

Da mi kazes da cekam, cekala bih. Cak i da ne kazes do kad. Ja  bih cekala. Da znam da imam bar malo sanse. Posle svega kad razmislim, pristala bih da budem i vecno druga, samo da mi kazes da ces jedan dan u nedelji biti moj.

Gledala sam je. U svemu sam bolja od nje. Skidam joj kapu na zrtvi. Ali to je instinkt, ja bih i to sigurno dobro radila. Bolje da je nisam ni videla. Zamisljala sam je mnogo lepsu. Sad je tek paradoks u glavi tezi...

Znam da ti je tesko. Znam da nikad ko ni ja neces zaboraviti nase trenutke. Bili su epohalni. I bas zato sto su takvi, nikad ih necemo zaboraviti. Ona nikad nece biti ja, on nikad nece biti ti, a ipak odluka... Ili kompromis. Dobro odluka, rekao si odluka. Tu si se odlucio. A jel si srecan? I ja bih mogla da ti rodim decu. Ako je to jedina kvalifikacija. I ti bi mogao da mi ih napravis, to si za razliku od njega, vec dva put dokazao. Ali da li je to jedini cilj ljubavi?

Zelim tebe. Ti si taj. I zasto onda pricamo o kisi oko Kragujevca ako znam da si taj? Zato sto ne pustas da budes taj... Reci mi da te cekam. Reci da ti je stalo. Reci da sam ti bitna.

Ili obrisi pod samnom i nateraj me da te zaboravim.

Ovih 10 dana nece promeniti nista. Ali osecam da ce boleti i tebe i mene kao usijan metal pritisnut a kozu. 

Non stop mi nedostajes, non stop me bolis i to ni jedan status nikad nece promeniti, kakvim god se ti recima igrao... 

 

Uporedni horoskop

Predpostavljam da sam izabrala vrlo popularan naslov za temu. Vecina ljudi zeli da zna sta ih ceka, mada, i kada bi imali vrlo pouzdanu informaciju o tome sta ce se desiti, ne bi po tom pitanju preduzelo nista, bez obzira koliko los ishod tog prorocanstva moze da bude. Jednostavno: znas, vidis, a nista ne preduzimas.

Ne znam koliko si u periodu nastanka tog  naseg, uporednog horoskopa, verovao da je vezan za nas privatno. Mozda i jesi, ne znam. Pokusali smo da se otmemo od nasih privatnih veza i da napredujemo, ali nismo uspeli. Mislim da nasa privatna veza nije bila dovoljno zrela i jaka. A mozda je i bila prejaka pa je i prezrela za, eto, nesto par dana manje od pola godine. Mozda je pocela da umire prerano.

Ja i dalje zelim da te poljubim, ja zelim tvoju ruku u mojoj, zelim da te volim i da me volis. Tvoj zagrljaj ne moze nista da zameni. Jedino tvoja tisina i to sto ne smem da ti pridjem, to je jedino sto me kao samar osvesti da se mozda kod tebe nesto promenilo.

Da li si ikada verovao da covek moze zivot da promeni tako brzo? Pogledaj sta se sve desilo u poslednjih mesec dana. Otisli smo oboje. Mozda nas neke forme jos drze, ali otisli smo.

Znam da te bole moje informacije o mom zivotu s njim. Ti meni svoje ne dajes, ali nas plavi prijatelj radi to umesto tebe. Zato i pricam preko vibera sa njim. Pricam jer ne mogu da pricam sa tobom. To mi je kao neka zamena. Kao da si tu a nisi. Zato mu pisem, zbog tebe.

Pokusavam nekako da skrpim i nastavim svoj zivot. Pokusavam. Ovo na poslu je sad novi izazov i nesto sto ce mi zaokupirati um. Ali tebe to nece moci da obrise. Pokusavam da nas zamislim za nekih 10 godina. Da smo skupili snage i da smo zajedno. Ne deluje mi realno. Ne znam zasto. Jednostavno verujem da ti mislis da sam ja otisla od tebe, a ja to vidim isto, samo je u pitanju tvoj odlazak.

Noc je jako teska, svako vece mislim na tebe. Svako. Ne zaspim bez tvog imena u glavi. Nocas si mi bio u snu i drzao me za ruku. Bio si mi podrska, dao si mi ljubav. Eto tu sam je ukrala. Izvini ako nisam smela.

Ponos je postao jaci od ljubavi, ali to moju ljubav nije obrisalo. Ja te i dalje volim. Zelim da znas to. I ovo sve sto nastavljam sa njim i idem u neke dalje izazove, to cinjenicu recenu u recenici ispred ne menja. Ja te samo pustam da budes ono, sto si rekao jednom prilikom da ces uvek biti: otac. Tu sam odlucila da se sklonim i da te prepustim njoj. Nedostajes mi jako. Cak i kad smo zajedno, nedostaje mi tvoja ljubav.

Horoskop je rekao da ce koalicija biti uspesna. Jeste, i bice, samo ne onako kako sam ja zelela... 

Terapija

Google je rekao da je na levoj strani ulice. Zovem ga. "To je broj 5, ne 26." Kaze mi i zuri na utakmicu. Jedva sam nasla ulaz. Zena sa psom u ruci mi kaze da je najverovatnije na prvom spratu. Vrata otvara crna zena. Mrsava. Definisanih misica i crne kose: Olivera...

Taj dan je poceo kao i svaki drugi. Kafa sa covekom koji mi znaci, mozda ceo svet a mozda i ne toliko, jer uporno pokusavam da ga ubijem u sebi. Lepa mu je frizura danas. Nosi i omiljene mi pantalone. Volim da ga gledam kad se smeje. Trazim se u njegovom pogledu. Nema me.

Ceo dan pokusavam da utisam emociju u sebi. Previse je ljudi, previse imena. Opet se pominje ona nova, pocinjem da prozivam njegov zasticnicki duh ka njoj. Pocinje da se smeje. Voli da je u centru moje paznje, znam jer je osecaj uzajaman.

Povratak za komp, jedno : "E znas ti sta je ova obuka?" i krece kataklizma.  Organizovana banda opet radi protiv mene! Zelela sam da idem na tu obuku. Mr.Stick je to znao i nista nije rekao. Opet crna vestica, opet Omega i sada jos plus zvezda u usponu, moj plavi kolega. Da li su oni normalni? Setila sam se reakcije mog X. Tako je i on ko ja u tom momentu kao oparen ustao i otisao da nadje izlatlz iz rupe. Ustala sam, dala do znanja da su svi vrata zatvorili straznjicom i krenula po novu poziciju. Udavicu ih tako sto cu da odem. X podrzava, Bonsai majstor podrzava, ja podrzavam... Nema prepreke. 

Opet smo X i ja poceli da pomeramo univerzum.

 Sedam na kauc. Ne prekrstaj noge, ne prekstaj ruke. Daj jo osecaj da se ne bojis. Ona prekrsta ruke. Daj opusti se, placas je da te slusa.

U dve recenice sam ispricala sve. Kao na posetama nasih kupaca, spremila sam klijenta za to da ne postavi ni jedno pod pitanje. Ukrtako: januar reset, moj X, razvod sa bonsai majstorom, ludilo u glavi, najbolji sex ikad, rodjenje njegovog deteta, osvescenje, odustajanje, povratak u "normalan" zivot. Karijera - ma vrh! Zasto si tako sigurna u sebe u poslu, a nesigurna u zivotu? Zato sto je posao lakse raditi. To je zajednicko i mom X i bonsai majstoru i meni. Posao je najlaksi. "Da li zelis dete" - " Pa... zelim, ali ne znam da li zelim sa njim..." "Zasto ne promenite dokrora?" U sebi pomisljam, zato sto bi neko drugi to drugacije resio mozda i brze, a meni to ne odgovara. Ni ne secam se sta sam joj rekla kao odgovor... " "Nastavi sledecu recenicu - govori mi- ja sam uspesna poslovna zena i ... " 

To je domaci, da nastavim. Covece ko sam ja osim sto sam uspesna poslovna zena? Niko... Imam vremena da razmislim, 7 do 10 dana. Mozda i skontam ko 

To jutro sam mog X pitala da li mi ista vise delimo privatno. Pitala sam, jer zelim da kaze da imamo. Zelim da mi kaze da ga cekam, da se nada da cemo nekad biti zajedno. Nije odgovorio.

Jutros je napisao da zna zasto to pitam. Pitam ga da bi rekao da nije sve gotovo. Ne znam sta on misli da pitam. Jedno znam da na pitanje crne zene, misicavih ruku, da li ti je nekad zatreperilo telo od ponosa kada si ga gledala i pomislila : Ovaj covek je moj! odgovor jeste : Jesam. U glavi jedino nije Bonsai majstor, nego covek koji zna zasto ga pitam dal imamo jos neceg privatnog zajednickog i ne zeli da mi pomogne odgovorom... Setila sam se na koga lici najvise, recicu mu jednom, nadam se da nece lose reagovati.

Izgubiti sebe

Citam danas na netu kako raskida koji horoskopski znak. Kaze da moj znak, blizanci, svoju odluku menja bar 5 puta i da i kada zavrsi, nije zavrsio. Sad mi je jasno zasto su svi moji raskidni procesi toliko bolni.

U trenutku kada zelim nesto da prekinem ili zaboravim, pocinje preispitivanje o konacnosti odluke i tome da li je prava. Mozda je moglo nesto da se uradi, mozda nisam dovoljno razmislila.

Moja sestra Prolece, koja je pre par godina, po njenim recima, raskinula sa starim zivotom i sa svima nama, tvrdi da egomanijastvo u kojem ona sad zivi, predstavlja ispravno stanje tela i uma. Da sa svima mozes da se podelis i da svima treba da oprostis kako bi zastitio sebe.

Kada ona to pise, jer sada radi svoje terapije i preko Vibera, ja to stanje ne zamisljam kao apsolutnu srecu, nego pustanje obale i tonjenje u mutne dubine. Zamisljam je samu i bespomocnu.

Misliti na sebe a ne iskljucivati druge? Kako se to postize?

Kolega s posla iz susedne republike mi je prilikom razgovora vezanim za moju zelju, a trenutnu nemocnost, da postanem majka, rekao da u tom moru ljudi oko sebe moram da pronadjem "mene". Da se pitam sta zelim i da sebi tu zelju ispunim. Lakse je traziti druge, menije bar uvek bilo.

Dve osobe koje su u meni, ta osobina blizanca, ne govore jedna sa drugom. Vezane su i ne mogu dalje jedna od druge, ali su okrenute ledjima i pricaju samo sa ljudima oko sebe. Jer kada ti neko stoji iza ledja, ti ga ne vidis. Moze se reci, da ga izgubis. Ja sam izgubila sebe...

Cesto mi suprug kaze da vise mislim o drugima no o sebi. Moracu jednom da mu kazem da je izgleda u pravu. I kada hvalim mislim o drugima i kada klevetam mislim o drugima i kada volim i kada mrzim isto.

Mislila sam da znam jednu osobu koja ne misli na sebe, ali sam danas u razgovoru sa Prolecem dosla do razlicitog zakljucka. On sad uz Boziju ili neciju pomoc ima sve sto je pozeleo. Novu poziciju, novo dete, nov pocetak.  Mislim da sam pomogla da dotle stigne, naravno ne sa detetom, jer bi bilo glupo da je ljubavnica pomagala oko zacetka i porodjaja, nego kod radjanja tog novog coveka, koji je on danas. Bilo mi je lepo u tom procesu, ali sam i u njemu zaboravila na sebe. Kaze Prolece, ne treba da zalim. Svako te u zivotu nauci nesto, ja sam u ovom naucila da zaboravim na sebe i da toga postanem svesna.

Imam dva uspesna muskarca oko sebe. Jedan me cuva a jedan me dozivljava kao cuvara. Oba moja blizanca imaju po jednog ljubavnika. Ovaj jaci, to je jaka zena, spremna da proba sve u sexu, da bude bezobrazna, da ugrize, da ponizi. To je ono sto vidi ljubavnik. Zena kojoj niko ne treba. Drugi blizanac je slaba zena. Zena bas u tom smislu reci- zena, nezna, ranjiva, bolesna, rasplakana. Zena kojoj treba pomoc i zastita. Tu vidi moj muz. I njih dve su tu za njih dvojicu. Jaka za ljubavnika, slaba za muza. A ja? Pa mene nema. Ja sam ili jedna ili druga, ali nikad tu za sebe.

Cudno je to. Jer onako, kako me njih dvojica, na primer, vide ja sebe nikad necu videti. Ja sam uzgubila sebe u tim silnim ulogama i podrskama. Izgubila sam se u plakanju kada se ljubavnik vratio zeni i kada sam se ja vratila svom muzu. Izgubila sam se u tudjim zeljama i potrebama.

Ako se vratim sebi, da li cu izgubiti sve te ljude koji su navikli da sam tu za njih? I ako se vratim sebi da rodim to dete, koje zelim, da li ce mi ono, oduzeti sebe? Da li moze da mi uzme nesto sto ni nemam?

Da li je pogano misliti na sebe? Moj muz ne misli tako, moja majka isto ne, moj ljubavnik ne misli ali ne priznaje... Moja sestra kaze da nije!

I da li, sada kad pisem post posvecen izgubljenoj sebi, ja uspevam da se nadjem?

Zivot je skup izbora, moras se odluciti ili ces ostati na istom mestu. Nas je tri u meni. Ta dva blizanca, posvadjana, i ja izgubljena. Trcimo a stojimo u mestu. Gledamo nepomicne kazaljke na satu. Mozda se sutra nadjem i zavolim.... 

Komentar

Inspirisala me je koleginica blogerka. Komentar na tekst Zona komfora...

 "Danas sam kupila dve instant knjige. Ove knjige treba da mi pomognu, kako prva kaze da se prvo resetujem, pa da onda zavolim tu neku, novu sebe. Obe, u par stotina strana nude resenja dva velika zivotna pitanja: smirivanje kvantnog sebe- tkzv elektronskog polja, gde ti nista, pa ni proslost nije zacrtana, i zaborav svih i svega oko sebe i pristupanju samoobozavanju. Obe, ali u detalj isto, traze napustanje te "zone komfora". Zastite, koja je mozda lazna, ali u nasim glavama jedina koju imamo. Rusis da bi gradio, pa makar i nevidljive zidove. Moras da budes neko drugi i nesto drugo da bi bio srecan. Ne postoji prekretnica u danasnjem kapitalizmu uma i tela koja ne podrazumeva da covek ne napusta, ne razvodi, ne ostavlja, ne menja... Ideal lepote nisi ti u ogledalu, nego neka druga zena, 10 godina mladja, 20 kila laksa, da broja vecih grudi i zategnutnije straznjice. Ako oces to - menjaj! Smeta ti muz? Menjaj! Smeta ti zemlja? Menjaj! Smeta ti univerzum? Menjaj! Menjaj al prvo unisti sve i lepo i ruzno sto imas oko sebe... Zasto ne moze da se voli sa pola srca? Zato ne moze da se dise sa pola pluca? Zasto ne moze da se bude lep sa 100 kg? Menjaj! Rusi, gradi... Ako ti ne prija, nema veze, cilj je bitan! Rekli su mi da moram da dignem u vazduh sve da bih postigla nesto. Najgore je to sto im verujem. Ali nikad, pa ni danas kad u svojoj glavi bijem bitke bipolarno poremecene osobe, ne zaborabljam dijalog izmedju jednog svog "gazde" i mene: "Zasto se zenis s njom kad je ne volis? Zasto si joj pravio dete kad to nije bio prasak nove zvezde?" Odgovorio je : " Zato sto u zivotu nekad treba kantariti i sta gubis a ne samo sta dobijas. S njom mozda ne dobijam puno, ali bez nje gubim jako mnogo". Ne mora svaki korak da bude radjanje Feniksa."

Odlazim ti ja...

Nekada si lijepo sve 
govorila o meni
sliku moju cuvala 
duboko u sebi

Nekada su zene sve 
bile kivne na tebe
kako smo se nekad 
silno voljeli

Znam da mrzis rastanke
gledaj me u oci
minut dva i nema me
nestajem u noci

Kunem ti se, pjesme mi
rado cu se sjecati
kako smo se nekad 
ludo voljeli...
 

 

 Oka tvoja dva suzama 

ne daju da teku
noc je prokleta, medena 
odlazim ti ja zauvijek

Zuti mjesec je, neka je
prestao da gori
samo ti, samo ja, 
neka nova lica dva, to je sudbina

 

Pustinjska oluja

Fen za kosu. Siba, siba jako po meni. Sunce kida delove moje koze. Moja ljustura je prazna.

Plava zena na klupi u supljini moje glave, garavi bananamen, pun sto nacetih slatkisa i slanisa. Bela kosulja, plac deteta u pozadini...

Praznina...

Kao zensko telo nakon silovanja, do momenta kada ode pod tus... Prolece kaze ciscenje... To je druga dimenzija, nije tvoja prica, to je pustanje vode niz odvod tus kabine. Sve sa pomesanom krvlju. Kontra kazaljkama na satu. Na kom se delu sveta nalazim?

Ovo je kao temperatura, uvece stalno raste, ujutro spadne i dozvoli nesmetan zivot... Poljubac u obraz, bezbedna distanca. Miris benzina i zaboravljen lap top na kancelariskom stolu. Prazna poruka na viberu, isporucena ali neprocitana.

Zbunjen si? I ja sam... Plac deteta u pozadini, bela kosulja... Pun sto slanisa i slatkisa, garavi bananamen, plava zena u supljini moje glave, povratak... Zelja ili prinuda?

Misli koje niko ne moze da kontrolise. Dok hodam na svojoj fotografiji i po nebu i po vodi u isto vreme. Poruka andjela...

Gde si nestao? Zasto nisi krenuo zamnom? Ko ti je rekao da imam srce od kamena? Verujes u te price? Ko je meni rekao to isto za tebe? Verujem ili biram da verujem?

Gresis sto me ne pustas da udjem. Gresis sto si digao zidove. Ako ce ti moja dusa bar pola faliti kao tvoja meni, tonuces vecno na dno ledenog ambisa...

Tisina, uz udar topova, masa izgubljenih zombija, koji lutaju bez cilja. Namazana sam njihovom utrobom, ne mogu da me osete. Trebalo bi da bezim, ali nemam snage... Pusticu da sunce zasusi njihov miris i da me nadju. Necu ni glas pustiti kad pocnu da me kidaju...

Bela kosulja, plava zena, fen , moja prazna osusena ljustura...

 

 

Plava zena

U nekoj supljini moga uma cesto se nadjem na klupi sa jednom plavom mladom zenom. Svoga muza je upoznala vrlo mlada. Bila je to mladalacka ljubav, ona lepa, nevina. Po njoj vidim da se zarobila, i da joj je zao. Oboje pripadaju nacionalnoj zajednici koja i dalje drzi prela i koja insistira da se tradicija ukrstanja medjusobno nastavlja. Mala zajednica, sa svojim izmisljenim jezikom... Nisam znala za nju dok nisam dosla na sam sever. Nisam ni bila svasna koja je boja moje koze i krv. Nije mi bilo bitno. Ovde je to postalo jako bitno. Ta zena nije moje rase. Obe smo plave, imamo svetle oci, nekako neku zajednicku zelju za avanturom, ali ne i zivotne prioritete. Jednom mi je, dok smo sedele na toj klupi u supljini moje glave rekla: divim se tvojoj hrabrosti da uzmes auto i odes bilo kuda. Ti si tako slobodna... Moj prioritet jeste da imam slobodu, a njen da zivi svoju, kroz tudje...

Znas tu zenu. To je ona koja, se sa osmehom vraca iz drugog dvorista negde oko 3, za koju se pitamo, sta joj razvlaci osmeh i cini da teperi? Koja je to magija?

Danas smo pricale o necemu cudnom, na toj klupi u supljini moje glave. U stvari, rekla je jednu recenicu: "Nije ni cudo sto ljudi pricaju, kad imate energiju koja sve zanosi. Vi bi ste bili idealan par." Nisam komentarisala, rekla sam joj da necu, jer je takva kombinacija notorna glupost. Ponovila je recenicu. U glavi mi je sinulo Prolece : "Nemoj da se zavaravas da ljudi ne znaju da ste zajedno..."

Mozda u drugom zivotu, ponavljam sebi uporno. S tobom sve dugo traje, a narocito cekanje...

Kakva je to energija? Mozes ti to da objasnis? Mozes li ti da zivis bez nje? Bez mene? Mozes da zamislis dan da neko dodje i kaze da me vise nema? Ili da me nikad nije ni bilo ? El bi zeleo to? Ja ne bih mogla. Jer ono kako ti meni prijas i kako me prozimas, to moje telo, a ne um ne bi moglo sa sebe da izbrise...

Energije koje se privlace. Zelim to da shvatim. Ta zena na klupi u supljini moje glave, mi nekad pomogne u tome. Ona vidi nase aure. Ona vidi to lepo, to sto  nas dize u nebo. Njen um ne moze da vidi ono sto nas steze i razdire. Ona te prepreke ne poznaje. Jedno jutro, 24 sata... Mogucnost da ti uvek cujem glas kada pozelim. Ona ne zna za te poderotine u mojoj dusi. Ona zna za klupu, za supljinu i vatromet pred ocima kada joj oboje upadnemo u vizir...

Ne vidi ringispil... Univerzum satkan u belom kamenu sa crnim flekama, nalik mermeru. Nece nikad moci da se digne do onih visina na kojima, ti i ja, mada pod teretom tegova braka i prodice, letimo. Svestan si ti da mi letimo? Mada tvrdimo da ne mozemo? To vreme s tobom je moj let. Tako to secam u svom srcu, kada ti prstom diram misicu na desnoj ruci, ili usnama dodirnem uho. Let, ne pad, varala sam se do sad...

Pitao si me da li sam gledala spot sa Irkinjom. Jesam. Ja u njima vidim nas... Mozda si me zato pitao. Ja tamo vidim tebe i sebe, zagrljene na krovnom prozoru u praskozorje. Toliko je relano, da se tog momentam secam, kao da se desio. Bili smo u Irskoj, ti i ja i jutarnje nebo.

Plava zena me ceka. Zeli da cuje sta ima novo, i kaze da zna da nisam tvoja, niti ti moj, a na licu joj vidim da sama ne moze da veruje u te svoje reci. Plava zena zena na klupi u supljini moje glave, ceka nas vatromet, ponesi sibicu, ja sam zaboravila...