Ljubav

Opet trese, ludacki. Hladno je. Magla je. Odsustvo ziivota je. 

Kad jednom pocnes da tones, i izgubis dah, tesko se vracas na povrsinu.

Ujak ima metastaze. Krvari. Tetka je imala metastaze. Tarzila je da ide na groblje za zive. Baba je bila luda, mama isto. Tatina sestra mozdani udar, njegov otac mozdani idar, on mozdani udar.

Ako se jako izolujem, niko mi nece moci nista. Niko nece moci da udje, da me pobredi. 

Nesto sam skrivila, svima. Ne znam kad i ne znam gde. Ali jesam. Trebala sam biti pametnija. Biti bolja. Trebala sam vise voleti. Zasto nisam vise volela?

Ako dovoljno dugo drzim oci zatvorene, mozda sve nestane. 

Nisam zasluzila da zivim. To moras da zasluzis. To se ne dobija.

Kad ne bi toliko bolelo. Ja i dalje verujem da je lakse pokrenuti zivot nego se ubiti. Ali kod prvog postoji sansa da nastavis. Samoubistvo je potpuni stop. Cao nema vise.

Citam danas citat. Na njemu glupa slika Boba Marlija. Valjda indikacija da je on autor. Ne znam.

"Najvece je djubre muskarac, koji navede zenu da se zaljubi u njega, a nema nameru da je voli... 

Tako je mene zivot zajebao. Volim ga, a on me nece. Razumem. U redu je. Nisi prvi... 

Kletva

Pruzam ruku. Na dlanu osecam hladnocu glatkog metala. Gledam u staklo i vidim svoj poremecen osmeh. Spustam usne ka njemu. Plavi znak sa tri slova.

Otvaram usta i dok mi dah stvara paru po limu haube izgovaram : Umri.

Moja moc je bez granice, a milosdja nemam. Umrlo je onda, kada mi je sve uzeto.

Na metalu ostaje otisak moje ruke. I krv moje patnje. Ubiti glasnika. Bez obzira na greh, jer sta jos mogu da izgubim? Sebe nikad nisam ni imala, a to je jedino sto je ostalo.

To i ova nepodnosljiva tisina.

"Umri, jer cu ti onda reci zasto si morao da umres'.

Nek mu je laka crna zemlja, amin... 

Mržnja

Počne onako da peče u predelu bronhija. Lagano, kao strah ili ljubav. I onda krene da me tera da vrištim. Jako me tera, toliko da bih stala na sred ovog usranog pogona i vrištala dok se suštam na kolena. Jako, životinjski.

Jedan čovek u Kragujevcu je izvršio samoubistvo tako što se zaklao. Izbo se 9 puta u vrat. Ako je želeo da ga ljudi zapamte, zapamtili su ga. Agresija nad samim sobom, do krajnjih granica ludila. Nemam ja hrabrosti za tako nešto.

Ne spavam danima. Kida me ludilo osećaja. Ljubav, pa mržnja prema sebi. Valjda su se neke glupe planete poravnale. Ovako labilnoj smetala bi mi i zvezda padalica, a ne ovako nešto.

Ne znam da li mi se kreše, da li mi se plače, da li mi se spava ili jede. Jednostvno je u meni jedan fizičko-emocionalni vorteks, koji ne prestaje. Prazno, puno, prazno, puno, dok ne umreš. Možda taj osećaj bolje opisuje sintagma: emocionalni gang bang...

Želi da grlim ljude i kažem im da ih volim, a isto vreme da im zubima odrgrizem uvo ili ruku.

Najgori je osećaj da ne mogu da dišem do kraja. Jednostavno ne mogu. Krenem i stanem. Toliko plitno dišem, da imam ponekad osećaj da ću se onesvestiti.

Na bezbednom ste. Svi vi koji me i volite i mrzite, svi vi koji ne osećate ništa prema meni.

Valjda postoji limit koliko možeš da izdržiš, overdose, krajnji limit. 

Možda da se sečem žiletom, možda bi bilo lakše...

Odraz

I onda je zazvonio telefon. Čudno, zvonom koje nikad nisam čula. Video poziv.

Bila sam gola, sa peškirem na glavi. Legla sam pod ćebe. 

Sa druge strane je bio poznati lik. "Ne sećam te se" rekao je kratko - "Videli smo se pre dve godine" - rekla sam tiho - "Ne, ne sćam se..."

Ovo mu je drugi razvod, druga žena koju isplaćuje: 30K Evra. A znao je da je kurvetina. Glupo muško.

Gledam u njega, ne svidja mi se. Svidja mi se činjenica da se nekom svidjam. Vidim kako me gleda, dok s vremena na vreme ubacije insinuacije: "Šta bi bilo da sam tu? Oćeš da mi skuvaš čaj? Do Temišvara karta košta 20 eura"

I onda u nekom seljačkom naletu hrabrosti upućuje mi poziv iz kade. Prekidam poziv. Prougtala sam seljaki naglasak, mada sam ga molila da pričamo na nemačkom, progutala sam činjnicu da je više od pet godina stariji od mene, progutala sam činjenicu da je srećan što je tako malo isplatio žene, ali ne mogu da progutam da sam "rupa".

Dok smo pričali, u tom video pozivu, gledala sam samo jedno: sebe. Ponašala sam se prirodno, pričala o stavima koje volim. Izgledala sam tako lepo, toliko sam sijala nekom unutrašnjom energijom.

Vodila sam ljubav sa samom sobom tada. Taj čovek, stranac, sa duge strane, u većem kadru, bio je nebitan. Nisam ga gledala. Gledala sam sebe. Gledala sam kako mi je lepa kosa, oči, ten. Gledala sam kako pomeram glavu i kako mi se na licu vidi da me ne interesuje šta taj čovek misli i traži. Videla sam sebe.

Setila sam se rečenice: "Kod tebe je sve na mestu" i prvog poljubca u čelo koji si mi dao. Setila sam se rečenice koju si rekao u krevetu: Lepa ti je tako kosa - i milovao svaku vlat. Setila sam se tvog pogleda u kolima one noću u ataru. Ti si to video. Tu lepu ženu. Verujem da si me voleo, verujem da si bio srećan što si me imao, verujem i da si bio tužan kada više nisi mogao da me imaš, jer me nisi želeo.

I možda će u nekom naletu sajber udvarača, jedan od njih uspeti da poljubi ove usne i pomiluje me po kosi.

I možda ću biti srećna, ali ću uvek pamtiti kako si me video, a kako sam ja svoj odraz prekrila crnim velom i još dodatno okrenula glavu, da se ne gledam.

Ta žena je lepa žena... Ta u ogledalu. Pogledaj...

Za moju malu devojčicu...

"Totalno spaljen". Kremacija osećanja, želja, sreće i nesreće. Holokaust duše.

Pojela sam dva parčeta putera i hleba. Mislim da me sve boli, ali nisam sigurna.

Od kako je više nema, fokus moje pažnje spao je na mene samu. Sredila sam stan na nivo apoteke. Sklonila sve njene stvari, oprala one koje smo koristile zajedno i sad, sad se pravim da nikad nije postojala.

Bole me ruke. Bole me grudi i onda, od jednom, samo sve stane.

Sva ljubav, koju sam joj dala se vraila te noći kad je poginula. Stan mi je bio pun ljudi. Moja srbijanka, kolega koji je sada u Begradu, komšije, kuma.

Da li je moguće da sam toliko ljubavi dala, a toliko loše mislila o sebi? Toliko loše da je moj pas, moja mala devočica morala da umre da bih videla koliko me ljudi vole?

Dvojica koja su dobila više nego ta mala duša, napisali su sledeće: Žao mi je, čujemo se sutra - Žao mi je što čujem to. Srećna i tebi.

I sad dok to pišem, na licu imam osmeh. Nisam više ni besna, ni tužna, samo sam postala svesna koliko su jadni. Svi ovi ljudi oko mene su potvrda. Njih dvojica su nebitni.

Bog mi je uzeo sve. Sve što sam grčevito držala u rukama. Dok me je kidao na komade oko mene je zasadio Amazonsku prašumu ljudi koji me vole. Pluća mog života.

Moja mala devojčica, moja mala beba i ljubav, moj život mali, među anđelima. Neće proći i ne treba. Ona je potvrda da treba voleti svaki dan najjače što možeš, ne zato što može da bude poslednji, nego zato što svako od nas ima mogućnost da tako voli. Ko to ne zna, živi za džabe.

Mislim da ću sad da razdvojim more i da prođem na drugi kontinent. Neću ništa zaboraviti, samo ću davati još više i više.

Bog za mene ima viši cilj, znam to i osećam.

Hvala ti što si bila tu i što si me volela. 

Čuvaj kuću moja mala bebo, brzo ću se vratiti i trčaćemo zajedno kraj jezera koje si toliko volela. Volim te

https://www.youtube.com/watch?v=Wl2OyaZVU3U