Siroče

Ovo mi je prvi rodjendan gde sam ja, ja. Ne nečija ćerka i nečija žena. Majka ni sestra nisam nikad ni bila. Samo ja.

Drugi dan ležim u krevetu. Neki išijaz ili djavo će ga znati, a možda i odgovor tela da me poseče i stavi u postelju, kako mi ne bi palo napamet da se batrgam.

Pogledala sam danas neki kratak video, gde se dečko žali svojim prijateljima kako je eto, i pored toga što je bio siguran da je ta žena ona koju je čekao ceo život, ipak izvisio i kako i dalje mora da dolazi u praznu kuću i sve radi sam. Onda se taj video prekine i neki garavi, američki "guru" kaže kako ne možeš nikad da ne budeš sam ako ti je jedina  želja da ne budeš sam. 

Razmišljam ceo dan o tome - osim toga realno ni nemam šta pametnije da radim, tj. ni ne mogu. 

Zašto neću da budem sama? Prosto, ne volim da budem sama sa sobom. Ne volim sebe, svoje misli, društvo, reči, odraz u ogledalu. Ne volim ni što me sada bole ledja, a ne bih se volela ni da me ne bole.

Sebe bih volela samo da me neko voli. 

Ako se sad opet vratim da sam skoro postala siroče i da više nema te "bezuslovne" ljubavi roditelja, kako u opšte da volim sebe?

Kad si mi danas poslao poruku, počela sam da plačem. Ne zato što je bila loša ili me uvredila, nego zato što je bila onakva, kakvu sam uvek želela da dobijem od tebe. U njoj si napisao da znaš kako mi je, a sa druge strane poželeo da to loše već jednom prestane. 

Nisam htela da filozofiram i kvarim momenat. Nisam čula kada je stigla, jer sam bila pod lekovima, ali me je obradovala jako. Meni tvoja pažnja znači mnogo i ona je jedna od malo stvari koja me drži na površini. Hvala ti na tome.

Svaśta je proślo kroz moj život. Retko šta je ostalo, a najmanje želje i snovi. Toga sam se odrekla, da bih se zaštitila. Jer je tako lakše. Lakše je nestati. 

Znaš, meni to sve nije dosta za život, ali mi je dosta za preżivljavanje. Kao u onoj etiopijskoj bajci gde ratnika u hladnoj noći na pustoj planini u životu drži slika vatre u kotlini ispred njegove porodićne kuće.  Ja sam se u mislima sa tobom osećala sigurno i kod kuće...

To je ono što i mene drži u životu...

 

Ako te pitaju

https://youtu.be/j4ppyoZNt_Y

Missing...

Pokusavam vec sat da napisem ono sto osecam. Ne mogu. 

Necu vise da iko zna koliko mi je tesko... Kolika je rupa u mojoj dusi. Ne treba niko da zna.

Nije niko drugi razlog. Razlog si samo ti. Samo ti nedostajes. Ti bi bio jedina i poslednja zelja da je imam. Nikad neces znati koliko falis, koliko fali taj osecaj celosti. Nikad niko i nikad nikog kao tebe. Samo tebe, nikog vise...

Nedostajes samo ti...  Molim te nemoj , molim te bar u mislima nemoj da nestanes. Bar tamo budi samnom, bar na kratko, kroz maglu i san... Bar tamo, nemoj da nedostajes...

2020

2020

Januar - Buba

Februar - Ujak

Mart - Korona karantin

April - Mama

Maj - Otkaz i nov posao

Mislim da ne mogu vise...

 

 

Od samoće...

Tisina. Praznina. Odsustvo zelja.

Dan za danom. Zadaci. Izvrsenja. Evaluacija. Unapredjenja. Normativi.

Moja glava i ja ne pricamo vise. Cekam da umrem , da te cujem kako places, jedino tad cu smeti da se priblizim. Tad ces pustiti, jer ne bi osetio da sam tu.

Oci se sklapaju...

 

 https://youtu.be/MeZv8DL5omg

 

Lice nad rakom

Ovaj osecaj, koji imam nakon njene smrti, mogla bih jednom recju da opisem kao plitak. Plitko srce , plitke grudi, plitki uzdasi.

Otvorili su njen sanduk nad rakom. U sumi. U 9 ujutro. Zamisljala sam da kad se to desi nikog nece biti tu. Mozda i nije. Stojala sam sama napred. Svi ti ljudi iza mene, mi ne znace nista. Zelela sam da mi bar on kaze da je hteo da dodje, ali ne moze. Reko je samo necu da te zadrzavam.

Spustili su je u raku i zakopali. Onako kako to i treba da se uradi. Bez sranja, govora, pevanja. Samo ona, i ja. 

Pokusala sam pre svega toga da dodjem sebi. Da slikam, da setam, da pevam u glavi dok setam praznim ulicama. I onda njena smrt. A nada se covek, da ce ga prepoznati, ustati, zagrliti. A nije. 5 dana na ledu. Kao brazilska govedja polutka. 

Sama, uvek sama. Bez zelje da imam nekog kraj sebe. Vecito sama.

Ni ne zelim vise drugacije.

Sad vise nemam nikog. Ona je bila poslednja. I zato mrzim tog tvorca, jer ima gresnijih od mene, sa vecim dugom, a on meni uzima sve. I patnju mi je uzo. I saucesce i zagrljaj od sestara mi je uzo, i njega mi je uzo. I sve lepo i ruzno mi je uzo.

Nemam vise nista, ne zelim, ne patim, ne smejem se. Samo plitko disem. Kao da ce me vazduh zaklati, kao da ce me cuti neko i pokazati na mene prstom, ako cuje moj udah.

i zasto ne pitas kamo sam? El znas da bi pitao mrtvu zenu, od koje vise nemas nikakve koristi?

Kad se digne zavesa, izlazim kroz prozor. Ova zemlja nece jesti moj les. 

 

 

 

To ni Bog ne sastavi...

Ne znam sta bih drugo rekla...

Nemam vise razlog, ni da ustanem ujutro...

Sad sam sama...

https://www.youtube.com/watch?v=4KaBDFm-bgE

 

Zlo

Zove me tako, svakodnevno i prica o toj nekoj, drugoj zeni. Kako je dobra, kako bi sve na svetu dao da bude opet sa njom. Ta zena je neko za kim se ne bih okrenula. Mozda, eventualno, da kazem da lici na vesticu. Kukast nos, sivi podocnjaci, kaubojske noge, ruzna j nikakva kosa. Ostavila ga je zbog seksualne seme sa mladjim muskarcem. Jer zeni od 45, sa detetom, bez vecih socijalnih problema, vise prija neko od 30, nego 37, sa bivsom zenom, dvoje dece i decijom sobom kod mame i tate.

I bas zato sto je u jednom momentu reko: nemoj da mislis da medju nama moze da bude icega, i zato sto sam se osetila kao govno, jer poredim tu nju nikakvu sa sobom,  nesvesno ga ubijam u svakom razgovoru. 

Ne, ja ne zelim da mu pomognem, ja zelim da nestane, jer ne svaki put njegov lik podseti da  ne valjam ni u poredjenju sa takvom nekom.

Ne zalim se. Sad kad ga poznajem, svaka zelja od pre 7 meseci da imam nesto sa njim je nestala, ali je interesantna cinjenica da ja osecam koliko sam zla i spremna da zagorcam neciji dan, jer sam bila odbijena.

Mislim da je u meni problem. Ja sam ta koja ne valja. Ta koja unistava, ta koja mrzi i povredjuje. Zla zena. To sam vec vise puta rekla. Iskonski. Neko ko je rodjen da bude zao. Kao moj tata, kao moja mama, kao moji predci.

Zato sam i sama. Zato nemam potomke, zato nemam porodicu i prijatelje. 

Rekla sam mu da vise nikad necu voleti, ne njega, ne muskarca, nego vise nikog. Necu dopustiti nikom da mi se priblizi, jer sam zlo. Crvotocina iznutra. Smrad i pepeo.

Nadam se da se nece vise javljati, jer necu birati sredstva da ga unistim do kraja. Necu da slusam kako je neka druga bolja. I mozda da je pametniji, nestao bi i sam, jer ne shvata da ja necu reci da ne zove, ali cu ga zato naterati da mrzi sebe. Kao sto sam cinila sam svima, koji su me terali da se osecam  nevoljeno.

Ne samo da necu da dozvolim da volim, nego necu vise da dozvolim da me iko ne voli, a da za to ne plati. Zasto? Jer ne krijem vise ko sam.

Zla zena... 

 

Propast kolosa

Tekst dr. Vladimir Djurić, psihijatar.

"Tačno se sećam kad sam prvi put otišao tamo... Sve je bilo potaman... I hrana...i atmosfera...i enterijer...i konobari...i lokacija...i parking...i cena... Prosto savršeno mesto da se vikendom ode na ručak...sa porodicom... I opusti... I za čas mi se taj restoran podvukao pod kožu... I mislim da smo pet-šest godina makar jednaput u deset dana jeli tamo... Međutim... Kako to obično biva... Restoran je počeo da propada... Najpre su konobari postali bezobrazni i bahati... Pa je enterijer promenjen u neki fensi neudobni fazon... Pa su jela postajala bezukusna i sve manja... Pa su poskupeli... I na kraju se naravno pokvarila i atmosfera... Da bi sve kulminiralo jedne prolećne nedelje kada smo nakon sat vremena čekanja i jela koje je preko one stvari stiglo hladno i bez ikakvog izvinjenja...demonstrativno ustali i otišli... Objašnjenje je bilo izrečeno tek reda radi...da ih upropastiše ove dostave i da imaju nenomralnu potražnju online...kao da je to naš problem...i da za naš novac treba da budemo saosećajni za njihovu prebukiranost...i pad kvaliteta...i jednom rečju nepoštovanje... No...već je bilo kasno... Ako nešto znam...znam da se zainatim... Ovaj put je...za promenu...to bilo sasvim dostojanstveno i na moju korist... I moj nekada omiljeni restoran je dospeo na listu „tamo ni mrtav“... Prosto... Jednostavno... Zdravorazumski... Logično... Normalno... I u mom interesu... Prosto je neverovatno koliko nekada možemo da budemo racionalni a koliko nekada ne... Koliko nam se često slične stvari dešavaju u životu... Kada neko prestane da bude dobar za nas... I jednostavno se s vremenom pokvari... U ljubavi... U seksu... U braku... U prijateljstvu... U karijeri... U biznisu... U životu... Prosto propadne... Uopšteno gledajući... Ili samo iz naše perspektive...dok za sebe prosperira... Ili nam se jednostavno putevi i stremljenja razmimoiđu... I koliko mi tada ne znamo da se oporavimo...i da nastavimo dalje ka nečemu što je dobro za nas... Već zalutamo u apsolutizme koji nas samo ubijaju...i troše nam vreme... Batrgamo se u živom pesku naših iracionalnosti... Da se tako nešto nije smelo desiti... Da nije fer i pošteno... Tipa...mi njemu ne bismo nikada tako nešto uradili... Kao da je to bitno... I kao da su pravda i poštenje i reciprocitet univerzalne norme u univerzumu...i da se svi ravnaju po njima... I da neko ne sme da nas izneveri jer to nismo očekivali...niti zaslužili... I mnogo nam je teško da se sada preorijentišemo...i snađemo...jer su prošle godine...i jako nam je teško sada da krenemo ispočetka...jer nemamo više ni onih osamnaest godina... Kako nas ubija što to posmatramo kao smak sveta...i kao nešto nakon čega nikada više nećemo biti srećni... I jednostavno ćemo umreti od tuge i bola... A možda nas najviše i ubija činjenica što smo sebi dozvolili da ispadenemo tako glupi i naivni... I da čim nam se ovo desilo sada...uvek će se dešavati...jer smo nesposobni... I pitanje je da li ima smisla uopšte dalje i tražiti nove prilike...i ljude...kad obično ovako ispadne... Kad je život tako grub...i težak i bolan... A u stvarnosti... Restorana je mnogo... Jedan propadne...otvore se dva nova... Pa neću valjda zbog jednog izbezobraženog restorana prestati da idem po istim... I da uživam u raznoraznim gastronomskim čudima... I onom divnom osećaju kad se samo sedi...jede...pijucka...priča...smeje...i uživa... Nečega što je vrlo visoko na mojoj listi prioriteta...vrednosti i ugođaja... Suštinsko je pitanje kako moja odluka da uložim vreme i energiju u nekoga ko će vremenom nenadano propasti ili se transformisati u nešto što je suprotno mojim interesima i planovima...može definisati mene kao promašaj... Naravno da ne može... To je samo naknadna pamet... I lako je nakon bitke biti general... Nema smisla ljutiti se na sebe zbog nekoga ili nečega što smo izabrali dok je još bilo dobro...i kvalitetno...i po našem ukusu...a u međuvremenu se iskvarilo... Na šta svako ima pravo... Vreme svemu nađe boje... A mi nemamo kristalnu kuglu gde ćemo videti ko će se i kako razvijati...i kome je kakav potencijal...da se tako eufemistično izrazim... Sve je to deo života... I potpada pod krivu učenja... Prava je sreća da imamo sebe... Šta god se desilo... Uostalom... Naša sreća i zadovoljstvo nikada i nisu do restorana...i do jela...i do svakojakih đakonija na stolu... Uvek su do Čula Ukusa... A ono je vrlo promenjivo... I može se istančati s godinama... I oplemeniti... A znate šta je tek spektakularno... Čulo Ukusa je prenosivo... Tojest... Možemo ga poneti svuda sa nama... Kad već pođemo... Negde gde nam je dobro... Jer... Iako su destinacije svakojake... Ponekad čarobne...a ponekad katastrofalne... A izbori pred nama rakošni...i nepredvidljivi... I iako ćemo se verovatno sto puta tokom života zeznuti u izboru... I ko zna gde i s kim završiti... To možda i nije toliko važno... Koliko činjenica da smo... Mi Neponovljivi... I da nam...dok je nama nas...apsolutno niko drugi ne može spakovati i odneti sreću... Ona je jednostavno uvek samo naša odgovornost... I svako samo na svoju ima ekskluzivno pravo... I baš zato se i ne može nigde drugde smestiti... Do u nama... Prosto je... Nikad se ne pita Mrak... Uvek Baklja... Uzgred budi rečeno... Znate kakav se restoran otvorio tu u kraju... Prste da poližeš... "