Cekajuci Godoa

Ni ne secam se knjige ciji je ovo naslov, samo se secam naslova. Uklapa se u cekanje. Ko je taj Godo? Sto ga cekaju? I koliko neko mora da ceka da se napise knjiga sa temom : cekajuci nekoga. 

Zavrsena je i ova nedelje. Jeste da je sreda, ali za mene se ona jos juce zavrsila. Dalje si od mene no obicno, ali ipak nema razlike jer je kilometraza za nas odnos relativna stvar.

Sve sto se desava, desava se kao u onoj pesmici: Pustaj puze rogove... Osetim komfor, osetim slobodu i ljubav i onda kao da me neko dodirne, uvucem svoje rogove u glavu i glavu u kucicu, i pustim sluz da me zapecati. Onada opet pocne pesma i ciklus se nastavlja.

Nas grad je prekrio poklopac. Toplo je mada imamo dve klime. Situacija nije kao juce, danas jos ni jednom nisam isterana. Ne znam da li ti se to nekad desilo. Meni ne. Jeste da je krenuo zamnom, ali taj osecaj da si isteran, je neverovatno bolan.

Cela ova situacija sa rolekosterom sa dve sine, me trese kao pas staru krpu. Pas po imenu Muki, mucen na kratkom lancu, zatocen u metalnom izvrnutom buretu. Frustracija i bes.

Jeste pogadja me patetika. Ken je patetican. I mada znam da bi me prodao, jedino je njegov broj verovatno onaj koji bi mogla da okrenem da sam  poljubila vrata s one, spoljne strane. Knjiga mi je spala na jedno slovo.

Najvise bih volela da mogu da nazovem tebe. Da dodjes i da me pokupis i da vise ne moram da glumim pateticnu zenu koja ne zna sta ce od sebe i svog jada.

Puno smo se promenili od naseg "raskida". Nekako ja gledam da se izvinem za vazduh koji disem, dok kod tebe, a sad cu se ograditi  i ovo definisati kao predpostavku i subjektivni osecaj, nalazim bes u svakoj svojoj nerazjasnjenjoj izjavi.

Zalosno je sto moj blog, radi protiv mene. Loseg sam advokata izgleda izabrala.

Kada pisem ove redove, ja konstantno mislim na tebe. I svaka ova rec te voli. Cak i kada pisem o necemu, sto mi se i ne svidja ili me boli.  Svaka rec je samo i jedino za tebe. Zelim da to znas.

Mozda sam te pustila suvise unutra. Mozda nisam trebala. Mozda je fatamorgana koji si video u obliku mene, bolji od mene prave.

Zelim jedino da me volis. Sve sto mi radis u nasim zajednickim, osamljenim momentima, je savrseno. Onako kako treba, taman, po meri.

Ne znam da li cu te cuti veceras. Sigurno ima bitnijih stvari. Ja sam u mom srcu sa tobom. Lepo mi je. Uzivam.

Nadam se da znas to...

Znas ti mozda i vise nego sto zelim, ti mene vidis onakvom kakva sam u stavrnosti, mada bih ja mozda zelela da budem ona fatamorgana... Ne ljubim te, volim te, to znaci ljubim te, svaki put kad  napisen nesto sto na ruskom znaci isto sto je u mom srcu... 

Mojih pet minuta tamnice

Napisala sam ti da me je zatvorio. Do nedelje ujutro sam mislila da su te lisice na mojim rukama virtuelne. Nisu. Sad su krenule da deru kozu.

Verujem da je ideja da ti zena dodje u rano jutro, pripita, nesto sto ni jedan Srbin ne bi prihvatio. Fokus njegovog besa nije bilo to, fokus njegovog besa bila je moja sloboda. To sto nisam osecala da treba da se vratim.

Poceo je da pljuje po svima, stara taktika. I kada god bih pocela da branim nekog, rekao bi: A sto tebe to tako pogadja? To su debili i bagra.

Par sati pritiska. Spavanje. Kad god bi video da otvaram oci, rekao je: de si slobodna zeno? Nije mi dao da spavam. Nije ni po dorucak hteo da ode. Napadi su dolazili u talasima, a za njima svaki put recenica: znas ti kakvog ti muza imas? Ti treba da si srecna... Klasican pokusaj da me natera da mislim lose o sebi. Uspesan mogu ti reci. Onda poredjenje:  gde je njegovo mesto u mom svetu: trece, naravno, nakon vas i posla, i mojih roditelja. I opet recenica: znas ti kakvog ti muza imas?...

Sad mi je suzen i prostor za odlazak kod mojih. Uz ucenu ubacene su neke aktivnosti koje mi dva slobodna dana seku na pola, uz opasku da sam naivna ako mislim da me sestre vole, jer samnom samo krate vreme. Narocito ona od ujaka, ona mi krati i novcanik.

Moram ovo da pisem, molim te nemoj da se ljutis. Tesko mi je. Nemam kome da kazem...

Danas me je zvao inzenjer za lepljenje kostura i limenog mesa. Pitao je da li on i ja zelimo na pice. Naravno da je prvo rekao idi sama, u nadi da cu zagristi, a onda povezao sa recenicom: ta tvoja bagra mi do kraja zivota ne treba.

Kao slag na tortu sledilo je pitanje: A sto si sad ostala posle pet? Tu sam prestala da pricam. Sela sam na suvozacevo mesto, stavila ruke u krila, i pomirila se sa sudbinom. Vristala sam u sebi. Vristim i sad: bezi glupaco od tog coveka... Bezi glupaco.

Skuvala sam rucak, okupala se, oprala kosu. Legla u spavacu. On gleda skupstinu. Ja cutim. Dusa me boli. Razmisljam kako otici. Kome? Kako god da okrenem nemam nikog. Osim Kena i tebe. Mozda ni njega nemam, tebe imam parcijalno, mada znam da je to u poredjenju sa ostalim likovima iz mog zivota 200%. Stvarno nemam kome da se okrenem. A znas sta je cudno, ni ne znam da li bi mi za to sve i trebala neka pomoc i podrska. Mislis da bih mogla sama?

Osecam se tako sputano. Ovo sto se u nedelju desilo dokaz je toga... Znas, mislila sam dugo da gresim dusu, kada mi smeta njegova poluimpotencija ili to sto je svaki pokret u sexu nasilan. Sad znam da je to bio cin mog potcinjavanja. Drago mi je sto se to desavalo retko, sto mi je sex falio. Mozda zato ne mogu da verujem da sve to moze da bude tako lepo, bez prebacivanja da sam ja kriva sto nije mogao. Krivica je moja... Potcinjena...

Volela bih da imam borg kao ona. Mozda bi mi neko pomogao. Mozda bi mi rekao da sam srecna sto imam takvog muza. Mozda bi me nagovorio da prestanem da gledam da prestanem da vidim. 

Imam osecaj da me neko davi. Znas me, znas da ne mogu da trpim. Da cutim. A i da puknem sta cu izgubiti? Ono sto je i danas Ken rekao da meni nije bitno: materijalne stvari.

Jbt. P.ne znam kako ovo da izdrzm. Osecam da je ovo samo pocetak mog totalnog ropstva. Vidim da je besan, vidim da kljuca. Zao mi je sto ne mogu nikog da pitam da mi pomogne, da me spase.

Bolje da se nisam budila, bolje da sam mislila: znas ti kakvog ti muza imas? 

Spoznaja sebe

Stalno razmisljam o ovome otkako mi je napisala. O spoznaji sebe. Sta znaci spoznati sebe? Kako to covek moze? Ovo je vise razgovor sa samim sobom i samo neuspeli pokusaj objasnjenja samom sebi. Gruba psihologija na ruzicasti nacin. Da li je to definisanje sopstevih ciljeva? Planiranje? Da li je to apsolutno prepustanje sebe i nekontrolisano iznosenje misli? Mislim da se ovako niko ne ponasa. Apsolutna iskrenost ne postoji, cak i ako se osoba ne koristi lazima u sebi cuva neke stvari i ne deli ih. Zivljenje u skladu sa nagonima mozda ili prepustanje emocijama. Verovanje u svoje emocije. Briga o sebi. Briga o drugima. Definisanje samog sebe, spoznaja sebe, sta to znaci? Ili prepricavanje sebe u trecem licu, on je ovakav ili onakav, radi ovo ili ono. Ponasa se ovako prica onako. Trebao bi ili ne bi trebao. Kao opisivanje neke druge licnosti. Moje shvatanje je vise presek sebe u odredjenom trenutku, momentu, a taj trenutak treba da je prisutan stalno. Samo tako osoba moze da zivi u skladu sa onim sto misli i oseca. Biti oslobodjen od zelja, i to mi je spomenula. To bi znacilo dovesti sebe u stanje da ne zelis nista. Sad kad pisem ovo i nisam toliko siguran da je to moguce. Ne zeleti nista. Svako nesto zeli, o necemu sanja. Nekoga zeli da voli, sa nekim zeli nesto da deli, nekom da pomogne, nesto zeli da uradi sto nije jos uvek, nesto zeli. Osloboditi se zelja bi znacilo osloboditi se svake teznje ka necemu. Pretpostavicu da je moguce. Razgovarati sa sobom. Ovaj deo zvuci malo jednostavnije bar na prvo slusanje. To je kao partija saha sa samim sobom. Uslovljeno je apsolutnom objektivnoscu i mora da podrazumeva da zaboravis sta sa druge strane mislis, koji potez planiras i zbog cega. Moras da zaboravis sta si igrao i zbog cega. Moras da ne znas sta si mislio kada si sa druge strane pomerio figuru odnosno u slucaju razgovora sa sobom zbog cega si sebi postavio neko pitanje. Ukoliko postavljas pitanje, moras da izcuces takvo kakvom se ne nadas. Neko na koje nemas pripremljen odgovor i niposto ga ne ocekujes. Kao da si u dve zatvorske celije. Sa jedne strane da cekas papiric sa pitanjem koji ce biti ubacen kroz rupicu u zidu. A moras ti licno da ga napises na papir. Ne znas pitanje i ne znas na njega odgovor. Nisi svestan toga da si ti napisao pitanje. Samo tako dovodis sebe u situaciju da najiskrenije odgovoris. U suprotnom postavljas sebi pitanje jer si vec cuo odgovor i pre nego sto si pitao. Upravo zbog odgovora si i postavio bas to pitanje. Sto po svoj mogucoj, bar mojoj licnoj u ovom momentu, logici znaci da je za spoznaju potrebna jos jedna osoba. Nebitno je o kojoj osobi je rec, moze ih biti i vise. Ono bitno jeste da ta osoba postavlja coveku direktna pitanja, licne prirode, a da covek daje najiskrenije odgovore. Na ovaj nacin je moguce samom sebi dati jasne odgovore. Treba potpuno izbaciti ocekivanje pitanja, tipa govoriti u sebi "pitaj me to, pitaj me to". Ako dodje do ovakvog ocekivanja, to se javlja zbog zelje da zadivimo sagovornika odgovorom pa i samog sebe. Nasumicnim direktnim pitanjima mozemo saznati vise o sebi. Najpozeljnija su pitanja upravo ona koje svi izbegavamo. Koje ne zelimo da cujemo. Odgovori koje ne zelimo da dajemo, kamoli da ih izgovaramo naglas. Upravo na ovakva pitanja treba da dajemo iskrene odgovore. Mislim da je to prava spoznaja sebe. Odlutao sam. Cuo sam nesto interesantno malopre. Moje sranje stanje cini to sto cini. Hmmm. Da li je zaista moje stanje takvo? Vrati film unazad par meseci. Da li je stanje zaista bilo takvo? Da li si mogla nesto da vidis? Da li si mogla da procitas? Cak i sad kada imamo jedno drugo, da li je zaista moje stanje takvo? Lose? Ili nalazim energiju u nepostojecem? Pozitivnu energiju. Da li tonem i hvatam se za slamku, da. Kakav se vratim i koliko mi vremena treba? Ne trazim odgovor. Rekao sam ti nedavno da sam shvatio onaj dan neke stvari. Granica ne postoji. Sami je postavljamo. Stvar je u izboru. Mozda je egoisticno, ali verujem da je moje stanje sasvim u redu ako uzmem da poredim sa standardnim stanjima. Mozda i bolje. Mogu toliko jedino da malo odspavam, znam i ja da fali. Imam jednu knjigu, nagradjen sam kao klinac zbog nekog takmicenja. Nikada je nisam procitao, osim recenzije i opisa o cemu se radi. Zove se Upotreba coveka. Ta ce biti sledeca. Radi se o ulozi coveka, poslu, poziciji, upravljanju, manipulaciji covekom zarad necega. Mislim da je interesantna, donecu ti. Skoro je 1. Ne mogu da ne mislim zasto si otisla veceras, gledacu da odlutam. Verovatno ces i ti.... Laku noc, moja M..

Decije igraliste

Mislim da sam od danas i zvanicno zarobljena. Rekla sam mu da imam osecaj krivice, svaki put kada odem negde bez njega. Rekao je da ga to ne pogadja i da mogu da idem gde hocu.

 Onda se desila njena poruka, svitaj jutra, stisak ruke u taxiju i njegovo pucanje.

Nemam osecaj krivice. Jedino razmisljam o vecnom prebacivanju koje ce se ponavljati, dal kroz salu ili zbilju, dok ne umre, ne ostavi me ili ja ne ucinim jedno od ta dva.

Krenuo si zamnom. Mislila sam da neces. Na klupi dok si dremao i dok je Ken pokusavao da na silu ostane, bila sam uverena da je to to i da osim glavobolje necu dobiti nista to jutro. Viknuo si ono tvoje "ej". Stala sam. Pogledi su nam se spojili. Stao si ispred mene, i poljubio me. Posle tacno 23 dana. Aklohol je svo vreme sputavao ludilo koje je kretalo u mom telu. Rekao si da imas mesto. Odveo si me tamo. Vreme je vrtoglavo prolazilo i svo vreme sam znala da ce ova noc imati ovakav epilog. Njegov verbalni napad.

Uspeo si da me totalno razoruzas. Vikala sam tvoje ime, a ti me pitao: Sta je M.? Nista P. Uzivam...

Bilo je cudno. Da li zbog mesta, pauze ili sto sam svo vreme bila svesna tvoje zivotinjske zelje da me ppsedujes. Covece to ti se videlo u ocima dok smo isli ka tom "tvom" mestu. Osecala sam se kao lovina.

Apsolutno si imao kontrolu nad situacijom. Tri puta si me uzimao, tri puta nisam dala prici da se zavrsi. Jeste, nekako jeste bilo pomalo nasilno. Pokreti su bili brzi, jaki. Puni zelje. Nisam ocekivala da cemo nocas doci do toga. Ne mogu ni da sada shvatim da li je to bilo vodjenje ljubavi, ili ispunjenje svih mojih sexualnih fantazija o outdoor sexu? 

Ti si svestan koliko te ja zelim i vodis me kroz tu zelju. Dajes mi je u razlicitim formama.

Lezim i sada mi bruju telo. Jos te uvek osecam i sebi. Cudan je osecaj . Mislim da je ovakav bio posle prvog vodnjena ljubavi u mom zivotu ili cina defloracije. Ne znam koliko puta si ovako nesto radio, ali meni je bio prvi put. Pod zvezdama...

Bilo mi je lepo. Srecna sam da smo se ponovo spojili. Dobro dosao nazad, moj P. Cekala sam te

Sami

Znam da se radujes koliko i ja. Ali stalno razmisljam o tome kako da ostanemo sami... Koju magiju da upotrebim?

Zelim da te gledam u oci. I kako god, to cu i raditi. Ali zelim da znas da svaki put kada se to desi u mojoj glavi bices u mom zagrljaju i ljubicu te strasno... Kao svaki put. Secas se?

Dobro jutro moj P. danas je moj dan, ali biram da bude i tvoj... Dobro jutro i da vece sto pre dodje... 

Deciji rodjendan

Kopiram, da ne bih pisala... Ana ti ima 120 pregleda... 

Tvoji komentari...

Iako trenutno imam mogucnosti izabrao sam kutiju sibica da sedim i pisem. Mozda cu blago da se nadovezem na jedan razgovor sa samim sobom. Mislim da svaki covek krije neke stvari u sebi i, mada nisam u ovo siguran jer svako vodi svoj zivot, mislim da retko ko ono sto krije odluci da podeli sa nekim. U citavom zivotu. Zvuci pomalo tuzno ako je istinito. Zbog cega biramo da neke stvari nikada ne podelimo s nekim? Zbog cega sakrijemo te kljuceve licnosti o samih sebe? Mozda cekamo prave trenutke za to, pravog sagovornika i srodnu dusu s kojom bismo ovo podelili. Kada kazem podeliti mislim podeliti u pravom smislu te reci, ne samo reci i razgovarati, vec deliti. Dati svoje pola drugoj osobi da nosi. Dati svoje pola nekom drugom je kao napokon pronaci jedan od kljuceva koji je davno sakriven i ceka. Tada mozemo da otkljucamo jedna od vrata u nasim hodnicima i udjemo. Samo sto smo ovog puta poveli nekog sa sobom na mesto gde smo jednom bili sami. U prostoriju tajni gde smo nesto davno ostavili, zaboravili, izgubili ili iz koje se ne okrecuci pobegli. Tamo nisu lose stvari, tamo su delovi nas. Mislim da bih voleo citati knjigu o necemu ovakvom. O osobi koja je sakrila svoje kljuceve identiteta. Kljucevima kojima su vreme i prasina sakrili svaki trag. Gde se pred ovom osobom jednog dana pojavljuje misteriozna silueta i kaze: "Ne moras nista da znas i nista da razumes. Ja sam ovde da zajedno pronadjemo sve kljuceve i otkljucamo sva vrata tvojih zaboravljenih hodnika. Sva vrata osim poslednjih, ta moras bez mene." Ova prica lepo zvuci. Njih dvoje imaju veoma vaznu misiju da ispune. U ovoj prici bi svaka otvorena vrata dala trag u pronalazenju sledeceg kljuca. Znak pored puta. Svaki sledeci kljuc bilo bi teze pronaci i svaka sledeca vrata sve teze otkljucati. Zamisljam da bi poslednji kljuc misteriozna osoba drzala kod sebe, pokazala na vrata, poklonila kljuc i nestala. Junak price bi otisao do tih vrata i zastao. Mozda on vec zna sta se tamo nalazi, mozda ne. Mozda se plasi da otkljuca pa odgovara samog sebe i razmislja da se okrene i ode. Mozda radoznalost u njemu kljuca i zeli da otvori poslednja vrata sto brze. Mozda nije siguran. Mnogo je mogucnosti za vrhunac ove avanture. Moj epilog bi bio sledeci. Junaku je ostalo da otkljuca samo poslednja vrata. Sva prethodna je otkljucao i prostorije posetio uz pomoc i zajedno sa misterioznim saputnikom. U nekoj sobi su zajedno plakali, u nekoj su se radovali, u nekoj jeli, negde igrali zmurke. U nekoj su sobi samo cutali i gledali se jer kad su usli, sce je bilo jasno i nisu imali sta da kaze. Jedna rec bi kvarila sve. U nekoj su sedeli i dugo razgovarali, u nekoj je samo junak pricao, u nekoj cutao dok je saputnik govorio. Ono sto je zajednicko svakoj jeste da su sve delili. Junak je iz svake izlazio jaci. Povratio je snagu, setio se detinjstva, isplakao se zbog necega sto je davno zeleo, a tada nije vec je izabrao drugacije. Postao je pametniji, naucio nove stvari, poneo sa sobom svoju omiljenu igracku. Samom je sebi objasnio nesto sto nekada nije mogao da razume. Sada shvata. I sada nas junak stoji pred poslednjim vratima. Snazan, iskusan, pametan, upotpunjen. Bogatiji sobom stoji pred poslednjim vratima ali ima dilemu da li da otvori. U njemu nema straha, on je soguran u sebe, ali iz nekog njemu nejasnog razloga postoji samo sumnja sta se krije iza. Moj epilog. Ima izbor da otvori vrata i dodje do nepoznatog ili da se okrene i ode. Baci kljuc i zaboravi da poslednja vrata postoje, probudi se i shvati da je sve bio samo san. Junak je otkljucao vrata. Usao je i nije bilo nicega. Samo beskonacna bela praznina. Bio je pomalo razocaran jer nije nista pronasao. Da li zaista nije bilo nicega? Cuo je da se vrata iza njega zatvaraju, okrenuo se i pogledao. Bio je srecan. Ispred njega je stojala misteriozna osoba. Samo sto vise nije misteriozna. Zar ne?

Instinkt

Gledali smo se danas dok smo sedeli jedno preko puta drugo. Pricao si, pricala sam... U jednom momentu sam uhvatila sebe kako sedim kao da se ogledam u ogledalu. Isto. Ritual udvaranja podezumeva oponasanje. To je prvi korak. Moje telo prati tvoje, u korak. Nesvesno.

Nesvesno levom rukom pocinjem sa uvijam kosu oko prsta. Slusam te, cujem, reagujem, ali sam sa tobom na nekoj drugoj planeti. Pratimo se, gledas pored mene, izbegavamo direktni kontakt ocima. Gledali smo se i poslednjih 20 dana ali ni jedan pogled nije bio ta konekcija, ono kad se zakacimo i ne pustamo jedno drugo.

I onda, ne nekom od skupova pod naziom "hoces samnom na cigaru?", u jednom momentu tvoj pogled staje. Gledas me duboko u oci, kacim se. Pocinje prenos podataka. Srce krece nenormalno da mi lupa. Hemija krece da radi.

Instinkt. Osnovni, onaj praistorijski...

Nadam se da si ga i ti osetio. Nadam se da si video kako se zeleno utopilo u roze i kako je krenula da se vraca nasa dimenzija. Nasa, iznad svih ambisa izmedju nas. Za takve momente vredi ziveti... 

 

Danas

Danas je cetiri meseca od roze kuce... Puno se toga promenilo... Danas je 19 dan od naseg poslenjeg poljubca... Od tada, sve je jedna dimenzija. One druge ima samo u vituelnom svetu interneta i nase, tj. moje maste. Ali ipak danas je moj dan, kao i svaki pre i posle njega...

Zivotni fileri

Ta serija ima preko 300 epizoda. Bez filera. Filer je dodatna prica koja nema velike veze sa glavnom temom. Postoji definicija na wikipediji. 

Sta je ono sto se desava u intermecu zivota? Imas ti neku glavnu pricu? Koja je tvoja tema? Mislim da bi to bio neki smisao zivota. Cilj, target, kpi...

Sta je filer u mom zivotu, dimenzija jedan ili dva?Da li sam ja filer u mom zivotu ili glavna uloga?

Danas je za tebe opet 19. Razmisljam sta je ono sto sad vidis i osecas. U pravu si. Ne mogu da zamislim. I da mogu, pitanje je da li bi to nama nesto pomoglo. Mozda je moja uloga da budem radosni filer? Nesto sto ce da ti donese snagu i pomogne da se boris? Volela bih da sam takav filer. To bi cak menjala i za glavnu pricu, jer mi je najbitnije na svetu da mi budes dobro..

 Sinoc sam sedela na klupi preko puta poznatog fast fooda u svom komsiluku. On i ja tu sedimo cesto. On visi na face-u, ja gledan ljude. Znas da volim da gledam ljude. Njihove teme i lica su moji fileri. Zamisljam koji su njihovi zivoti, sta zele. Sudim im po izgledu, smejem se njihovim zivotima, glumim Boga. Gledam ih samo i cekam da vidim sta ce sledece da urade.

Jedna zena prilazi kanti za otpadke. Tako, 50 godina maksimalno. Kosa vezana u rep pa u pundju, crna majica, crne poluduge pantalone, papuce. Nosi krpenu torbu. Cista, okupana, pristojna. Prilazi i trazi pogledom. Pogledi nam se srecu. Spusta pogled, vidim sram na njenom licu. Uvek se u ovim situcijama setim svojih roditelja. Znas i ja sam sa njima bila gladna. Ali mi je uvek veci bol zadavala njihova glad. Secam se punjenih paprika sa mesnim nareskom, i prevashodno pirincom, secam se margarina i leba za dorucak, rucak i veceru, svinjskih papaka u svemu. One najjeftinije salame i hleba od juce. Secam se otvorenog prozora kako bi ulicna svetiljka osvetlala sobu, jer je stuja iskljucena zbog duga... Ali se ne secam svoje patnje, samo njihove. Mislim da smo u tim momentima zamenili uloge. Ja sam postala roditelj a oni deca. Pisla sam ranije da Bog da samo ono sa cim covek moze da se nosi. Drago mi je da veruje u mene...

Zena polako pocinje da se udaljava. Okrece se i krece na drugu stranu. Hipnotisano je pratim. Vezana sam za nju. Ne pustam je. Presla je do fast fooda. Staje i gleda uplaseno. Ljudi ispred fast fooda sede. Jedu junk. Ona je sa obe ruke uhvatila torbu. Kao devojcica pod tremom na bini pre recitovanja. Okrece se oko sebe i levo pocinje da pruza ruku. Poluprazna flasa sa sokom na zidu kuce iza nje. Gleda na obe strane, naginje. Vraca flasu, opet obe ruke na torbu, bina... Mislim da ceka da neko od ljudi ispred fast fooda ustane i ostavi koji zalogaj u tanjiru. Vidim da se bori izmedju gladi i srama... Korak napred, povlacenje...

Moja mama je u detinjstvu cesto bila gladna. Bolesna baba, deda covek koji je stigao posle kolonizacije. Pricala mi je da je su samo jeli pecenih krompira i kako su bili ukusni... Iskreno, mislim da nikad nije osetila ljubav. Mislim da ljudi znaju za ljubav samo ako je osete. Nije je osetila ni sa mojim tatom. On je voleo samo sebe. Mozda malo i mene, ali to malo bilo je nebo u odnosu na ono sto ona nije dobijala. Uvek me je drzao na krilu i ljubio, glasno u obraz, da pukne. Mozda ju je to bolelo. Mozda zato zivim u nadi  da ce me nekad voleti, a to ne dobijam. Borim se celim bicem, a bilo bi bolje da odustanem. 

Kazem mu- Daj mi 200 din. Za cega?-Odgovara. -Daj!.

Uzimam pare. Stiskam ih i drobim u ruci... Prelazim i gledam je pravo u oci. Nemojte se ljutiti- pocinjem- ali zelim da Vam dam ovo. Eto ja sam nasla taj sok tu- pocinje da se pravda kao da ga je ukrala.

Hvatam je otvorenom sakom za rame. Nesvestan gest, koji po knjigama  o ponasanju obezbedjuje smirenje i utehu. Dajem joj pare. Gledamo se u oci kao ljubavnici. Znas taj pogled. Hvala ti duso moja- progovara tiho. Ljubav, nepoznate gladne zene... Ne od majke, nego od nje...

Ona je filer mog a ja njenog zivota. Relativna klackalica izmedju dimenzija.

Polako se navikavam da su dve dimenzije jedna. Obe su fileri i obe su glavne price. Mirim se sa cinjenicama koje se desavaju. Pitam, dobijam odgovore. Trazim ljubav, dobijam ljubav. Trazi i dace ti se, al nauci da vidis da ti je dato...  Pocinjem polako da otvaram oci...

Ana

Draga moja M... Danas sam ti napisao da se svet jako promenio za samo 4 dana. Potpuno si u pravu kada kazes da se sve odvija svetlosnom brzinom. Svet je poceo rotaciju u suprotnom smeru i polovi su se potpuno obrnuli. Sutra ce mozda neki patuljci iz centra Zemlje da se probude i polumamurni zapnu na posao kada shvate sta ucinise. Satne kazaljke ce zastati i krenuti ponovo u uobicajenom smeru. Tik tak. Verujem da nisi ista. Univerzum i ovogodisnje prolece, i Prolece iako tvrdi da ne ucestvuje u tome, podizu zavese u ovom pozoristu. Imaju neki plan. Sav tihi smeh i polugovor polusapat prestaju u momentu. Predstava moze da pocne. Stariji gospodin izlazi na scenu, ne gleda u publiku, okrece se na stranu i nepomicno gleda u jednu tacku. Stoji kao kip odredjeno vreme ostavljajuci sve i svakog u cudu. U cudu jer ovu predstavu niko dosad nije gledao, nova je u gradu. Glumci su nepoznati, prica nije opisana, prvi put se igra. Pravi debi. Pocinje sapat koji pojacava. "Zasto nista ne govori? O cemu se radi? Kada ce da pocne?" Bes nestrpljivih pojedinaca. Jedan covek mrmljajuci ustaje nezadovoljan i odlazi. Govori svojoj zeni da krene zajedno sa decom. Jos nekoliko mu se pridruzuje. Starac i dalje ne daje nista. Odredjeni mladi razmisljaju da odspavaju, a dva mlada zaljubljena para kradu krisom poljupce. Niko da ne vidi, ipak je u pozoristu nedolicno. Sada vec vlada otvorena diskusija o fudbalu i politici izmedju cetiri lokalna pijanca. Cuju se koraci. Odzvanjaju po daskama. Spori hod jedne mlade devojke. Dolazi na scenu i staje na mesto tacke u koju stariji gospodin gleda. Udaljena nekoliko metara od njega, zauzima glumacki polozaj. Pogled u oci prema gospodinu, on je svakako u njene gledao i pre nego sto je dosla. Ponovo tisina i upitnik iznad svakog. Samo je onaj saljivdzija medju cetvoricom dobacio opasku o protivnickom fudbalskom klubu za koji dvojica od njih navijaju. "Nemate pojma". I dobio i on upitnik nad glavom, sav je zbunjen. Univerzum i prolece se smeskaju iza kulisa. Niko ih ne vidi u mraku. Starac i devojka se samo gledaju blagim pogledom. Na njenom licu oni u prvim redovima mogu samo da primete blagi smesak. Prica se ponavlja. Pijaca je ponovo otvorena. Ostar okret glavom starca prema publici: "Molim Vas za tisinu!" Izuzetno mocan autoritet. Tajac. Do kraja predstave nije se cula ni rec, osim tihog razgovora ljudi kada su odlazili. Pocetak razgovora izmedju starca i devojke na stranom jeziku je bila kap koja je prelila casu za sve. Sala se ispraznila, ostala je samo jedna devojka koja je presla u prvi red. Pratila ih je do kraja. Na kraju je ustala i prisla bini, starac i devojka su joj prisli. Glumica ju je upitala sa pozornice: "Kako se zoves?" Devojka je okrenula ledja i odgovorila "Ana". Dvoje sa pozornice su se izbezumljeno pogledali

Zivot je lep

Danas je lep dan. Prosetala sam se pijacom. Kupila beta karoten i neki instant napitak od djumbira, pecicu mlade krompire.

Pesma dana je "Despacito". Iako je bilo hladno, stavila sam slusalice u usi i u donjem vesu, bosa igrala po kuhinji. Kako jedna pesma zna da ulepsa ceo zivot.

Nekada sam volela da pisem. Evo vratila sam se tome. Volela sam i muziku, vratila mi se i ta ljubav u zivot. Volela sam ljude i tome sam se vratila. Poslednjih par meseci bilo je vracanje onim stavrima koje sam volela. Poradicu na tome u sledecim danima. Vraticu se korenima. To je ideja mog najboljeg prijatelja. Moje srodne duse.

Zivot nije govno, zivot je lep. Lepo je kad sedis sa nogama podignutim na klupski stolcic. I kad zamisljas da umesto branon sedis na crvenom trosedu. I kad zamisljas da pokusavas da se ogledas u ocima tako crnim a tako punim ljubavi.

Volim ovu samocu. Volim da budem gospodar svog prostora. Svog zivota.

Danas je na repertoaru Cudesna zena, casa belog vina i neka lagana muzika u piceriji. Mozda po koje poznato lice, mozda po koji nepoznat osmeh. Volim nepoznate osmehe. Obogate mi zivot, vrate me u orbitu srece.

Kupila sam i maline. Pazljivo cu ih oprati i utuci slatku pavlaku. Nisu organske a i mleko je nezdravo, ali danas cu da uzmem jednu ciniju ove delicije i da uzivam u svakom zalogaju. Danas je moj dan. Pocetak, sredina i kraj. Tako mi je reklo Prolece.

Danas cu da se ogledam u lakiranim klupama na slikama i da budem srecna sto je moja orhideja opstala i pobedila sudbinu. Koren joj je umro, ali je ona pustila novi. I lisce se osusilo, ali sad izbija jedan... Zivot pobedjuje sudbinu... Moja orhideja je ziv primer pobednika.

Sve sto te ne slomi, ojaca te, bitno je ne odsutati... Taj put je najveca pobeda.

Zivot je lep, cak su i muke u njemu lepe. Sve i lepo i ruzno mozes obrisati kao postove na ovom blogu, ali kada odlucis da sa nekim delis sve, das mu sifru i pustis unutra, znas da ni jedna tvoja prica nije izgubljena. Dovoljan je jedan citalac, posebni citalac, da udje, da tw nadje i za ruku povede nazad do tvojih korena. 

Zivot jeste lep i sad i sutra a bio je i juce, samo sto nisam sebi htela da priznam... 

Iskreno

Hvala ti na iskrenosti. 

Danas ju je udavila..  

Pesma za danas

R.E.M "Man on the moon"...

Kraj maja

Danas mi je rodjendan. Divna prilika da se rekapitulira zivot. Blize cetvrtoj nego trecoj deceniji.

 Sta bih rekla o sebi na godisnjici mature: Pa eto sefica sam bez podanika u jednoj svetskoj firmi, muz mi je uspesni lokalni preduzetnik, imamo svoj, tj njegov stan - ali bio bi svoj, sta debili znaju o imovinskom pravu, nemamo dece, jbg ne moze i karijera i to i zivimo od dana do dana. Mozemo sebi sve da priustimo sto vi ostali obicni smrtnici mozete da sanjate. Pukli bi od ljubomore... Ja bih, da sam na njihovom mestu.

Pitao me je danas za ruckom sta cemo sa detetom? Ocemo ga imati? Ajde da platimo sve sto treba, uzecu i ja pare od mojih nek kosta sta kosta...

Ostavicu ovu temu, bas kao i za tim stolom za kojim smo rucali, bez daljih komentara...

Bio mi je lep dan danas. Ostaje mi da zavrsim izvestaje koje danas nisam zavrsila i onda spavanje...

Sta da ti kazem moj P. dan je bio lep ali je bio bez tebe. Kao i tvoj rodjendan bez mene. U mojim ocima nije bilo razlike.

Mislila sam da ces bar samnom moci da odes da pokupim tortu, ali sam onda uvidela da karijera i posao nema alternativu. Ili cigara sa Makedoncem i ludom Milevom. Videla sam kad si otisao, videla sam kad si sedeo, video si i ti mene

Tvoj poklon je bio lep, zbrzan pod pritiskom vremena i nemogucnosti da skontas kada cu da dodjem. Jeste licio je na moj, samo je  moj, iako sam imala vise mogucnosti da procenim vreme kada ces biti sam, bio radjen i smisljan danima.

Lepo je da su se u celu pricu ubacili i moji najmladji podanici, ali cinjenica da sam danas imala manje paznje od tebe nego ikad, nateralao me je da se zapitam, koliko je u opste bitan, taj moj rodjendan? Tebi konkretno. Nisi mi poslao ni jedan usrani sms. Danas je bas bila mizerija svega.

Plakala sam danas Kenu zbog svega. Trudio se maksimalno da me utesi. On je sve svoje poslovne podvige odlozio da bi mi pomogao oko torte. Kad je picka...

Dobio si danas i zasluzenu nagradu za svoj trud. Ides u Sloveniju. To je lepo. Ja ne mogu tako nesto da ti ovbecam i ispunim. Radujem se, sto ces imati prilike da vidis nove stvari. Naucices sigurno puno...

Jedan usrani sms, jedan...

Zao mi je sto ces me opet razumeti na nacin koji ti je blizi. Tu ne mogu nista. Takva je danas bila situacija.

Danas je moj dana, danas necu da molim i bezim ni za kim, pa ni za tobom. Danas sam sama sebi na prvom mestu...

Jedan sms u tvom ludilu, jedan P... Jedan...