Lepa si...

Ne sećam da sam ikad bila mršava. Ne sećam se da sam ikad bila ćutljiva i samo treptala. Ne sećam se da sam puštala da muskarac odlučuje za mene. Ne sećam se da sam ikad pustila sebe da budem to što jesam i da sam verovala da neko takvu može da me voli.

Sećam se kad je moj bivši muž našao devojku i kada sam srećno procenila da sam lepša od nje - ženama je to najbitnije- sve moje prijateljice su pitale: El mršava? Eto ti motivavije da smršaš. Sredi se, obuci se, našminkaj se, budi žensko. 

Ja sam mislila da sam lepa i ovako - ne nisi - nisi žensko. Da li sam trasrodna? Da li sam muško, a mislim da sam žensko? El moguće da niko ne voli debele žene koje pričaju puno? Koje ne zavise i ne smatraju da treba da budu nekom zahvalne što ih voli, nego da zaslužuju to, samo zato što su to što jesu?

A možda, možda to ni nije više bitno...

 https://youtu.be/vWfjlIMiqBg

 

Izmakao mi je tlo pod nogama

Sama pomisao na ljubav izmice mi tlo pod nogama... 

Znas onaj osecaj? Apsolutne ljubavi... Sinoc je bio pun mesec, godpodar zene. Zatvorila sam oci, okrenula dlanove ka nebu i zamislila tog nekog, kako svoje usne primice mojim.

U momentu poljubca, milion zena sa istom zeljom uslo je u mene. Milion srca, stomaka, materica. Globalni blagoslov. I sad, dan kasnije se tresem... 

 Zelim da volim. Samo da volim i da ne menjam, da ne budem menjana...

Tlo? Nema ga pod nogama...

 https://youtu.be/iM8EbCubuMg

 

 

 

Ziveti u strahu...

"Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti." 

Ivo Andrić 

Ne bojim se više. Svoje bitke sa strahom bijem u snovima. Pričam sa mrtvima, sa ljudima sa kojima ne pričam, gubim bitke, krvarim. U snovima. 

Java je bez straha, pokušavam da živim, da maštam, da se radujem, da učim, da se razvijam.

Data mi je još jedna šansa da budem na ovom svetu i to svaki put, kad jutrom otvorim oči. Tad shvatim da strah nije stvaran, da je plod mašte, da nestaje kao san...

Radujem se novoj četkici za zube, gutljaju hladne vode, udahu bez bola u grudima. 

Radujem se sebi i svojoj slobodi.

Strah je san, opasnost je stvarna, a ja sam bezbedna... 

I ti si, samo što još to ne znaš. Moraćeš da izgubiš sve sto voliš da bi znao šta znači živeti bez straha, šta znači biti bezbedan.

Ružne snove i lepe budna sate ti želim. Želim ti što i sebi, očigledno...

Ne mogu

https://youtu.be/yT4l466as0o

I pesma za laku noć

https://music.youtube.com/watch?v=BiQIc7fG9pA&feature=share

Moondog

Zabolela me je glava krvnicki. Dosla sam kuci kasno. Radim na 50% kapaciteta. Jednostavno nemam volje, ali i to je vise nego dovoljno da budem bolja od drugih.

Razmisljala sam juce sta zelim od zivota, i shvatila da su se prioriteti promenili. Sad jedino zelim psa. Istog kakvog sam imala. 

Ne zelim vise da on bude moj, niti da ga vidim i cujem. Videla sam njegove slike na internetu. Sa svalerkom i zenom. I sa priznanjem da ima problem, a govorio je da se to ne govori. Govorio je da nikad nece to reci, to da ima problem... Razocarala sam se. El moze vise? Moze ocigledno...

Pobedio je i pogazio sve sto je imao. Ne trebam mu vise. Vise nikad. 

Necu nista brisati. Ovaj blog i malo postova sto je ostalo na njemu. Nema potrebe. Ovo je nekad bio moj zivot. Neka stoji i trune. Svakako se prirodno raspadanje ne moze ubrzati brisanjem. Bio je tu, vise nije. Bio je neko sad je neko drugi.

Nikad problem nije bio u njemu. Uvek je bio u meni. Od kada nije moj, nisam se obradovala uspesima koje nize. Jesam na kratko, ali sam znala da ga svaki dize visoko, toliko da mu vise nikad necu trebati. Tako je najbolje.

Zao mi je sto nisam mogla da se oprostim od njega. Ali mi je vise zao sebe. Stopirala sam zivot, unistila karijeru, brak, ostala sama i sa vecitim osecajem zelje za samoubistvom. Sve zbog jednog coveka. Coveka koji me ne voli. I nije kriv zbog toga. Ne voli me i ne trebam mu. 

Ja nisam kalibar zene koju neko moze da voli. Ali sam se nadala da ce on biti taj. Nije bio.

Nek mu je sa srecom...

Zbogom. Ako nekad bude citao, nek zna da sam sebe povredila vise nego njega. Stvarno sam bila spremna da umrem za njega, i jesam, za coveka koji mi je bio sve, toliko, da sam zbog njega postala nista...

Komentar

I jedan komentar bude dovoljan da nadjem misao večeri kada sam po prvi put poljubila samu sebe. Kada je moja biserna mindjuša završila u džepu nečijeg kaputa, sa željom da mi kaže da ću jedino tom čoveku dati svoju dušu i najveću bol. Kada je i vlasnik kaputa to isto osetio, a nije znao da će njegov jauk večito biti u mom srcu. Jauknuo je jako. Onako kako samo može čovek, koji zna da me je dobio i izgubio. I onda naidjem na ovu pesmu, i naidjem na mindjušu... Iz džepa kaputa... Iz ulice pored roze kuće, nekog davnog zimskog kasnog sata...

Sanjao je mene

 

Sanjao je mene

Noćima godinama vekovima

Kako jedino sanjar može

Kartu sazvežđa

Crtao je predelima moje kože
A u kosi tražio zvezdu padalicu…

Ja sam pletenice rasplela
I kraj tišine sedela
Noćima godinama vekovima
U neko drugo nebo zagledana
U sazvežđa hladna
I prazna

A onda se probudio
I navukao zavese na prozore
Baš kako sanjar može
Predelima kože…

A ja sam minđušu na uho stavila
Onu što je padalicom zvezdom zvao
I otrčala onom koji me je dozivao
Na autobuskom stajalištu
Grguravom bradom
U koju niko nije verovao
A ni on sam

Drugi mozak

Ne znam vise da li osecam fizicku ili dusevnu bol, ne razlikujem vise. Niko mi ne treba. Sama sam. I ova pesma zali za nekom mojim proslom slikom zivota, kad sam verovala da ce biti bolje i lepse. Meni nema spasa. Ja ne postojim... Pomozi mi, ti me jedini cujes...

 

 https://youtu.be/mlLwYRqM30c

Siroče

Ovo mi je prvi rodjendan gde sam ja, ja. Ne nečija ćerka i nečija žena. Majka ni sestra nisam nikad ni bila. Samo ja.

Drugi dan ležim u krevetu. Neki išijaz ili djavo će ga znati, a možda i odgovor tela da me poseče i stavi u postelju, kako mi ne bi palo napamet da se batrgam.

Pogledala sam danas neki kratak video, gde se dečko žali svojim prijateljima kako je eto, i pored toga što je bio siguran da je ta žena ona koju je čekao ceo život, ipak izvisio i kako i dalje mora da dolazi u praznu kuću i sve radi sam. Onda se taj video prekine i neki garavi, američki "guru" kaže kako ne možeš nikad da ne budeš sam ako ti je jedina  želja da ne budeš sam. 

Razmišljam ceo dan o tome - osim toga realno ni nemam šta pametnije da radim, tj. ni ne mogu. 

Zašto neću da budem sama? Prosto, ne volim da budem sama sa sobom. Ne volim sebe, svoje misli, društvo, reči, odraz u ogledalu. Ne volim ni što me sada bole ledja, a ne bih se volela ni da me ne bole.

Sebe bih volela samo da me neko voli. 

Ako se sad opet vratim da sam skoro postala siroče i da više nema te "bezuslovne" ljubavi roditelja, kako u opšte da volim sebe?

Kad si mi danas poslao poruku, počela sam da plačem. Ne zato što je bila loša ili me uvredila, nego zato što je bila onakva, kakvu sam uvek želela da dobijem od tebe. U njoj si napisao da znaš kako mi je, a sa druge strane poželeo da to loše već jednom prestane. 

Nisam htela da filozofiram i kvarim momenat. Nisam čula kada je stigla, jer sam bila pod lekovima, ali me je obradovala jako. Meni tvoja pažnja znači mnogo i ona je jedna od malo stvari koja me drži na površini. Hvala ti na tome.

Svaśta je proślo kroz moj život. Retko šta je ostalo, a najmanje želje i snovi. Toga sam se odrekla, da bih se zaštitila. Jer je tako lakše. Lakše je nestati. 

Znaš, meni to sve nije dosta za život, ali mi je dosta za preżivljavanje. Kao u onoj etiopijskoj bajci gde ratnika u hladnoj noći na pustoj planini u životu drži slika vatre u kotlini ispred njegove porodićne kuće.  Ja sam se u mislima sa tobom osećala sigurno i kod kuće...

To je ono što i mene drži u životu...

 

Ako te pitaju

https://youtu.be/j4ppyoZNt_Y

Missing...

Pokusavam vec sat da napisem ono sto osecam. Ne mogu. 

Necu vise da iko zna koliko mi je tesko... Kolika je rupa u mojoj dusi. Ne treba niko da zna.

Nije niko drugi razlog. Razlog si samo ti. Samo ti nedostajes. Ti bi bio jedina i poslednja zelja da je imam. Nikad neces znati koliko falis, koliko fali taj osecaj celosti. Nikad niko i nikad nikog kao tebe. Samo tebe, nikog vise...

Nedostajes samo ti...  Molim te nemoj , molim te bar u mislima nemoj da nestanes. Bar tamo budi samnom, bar na kratko, kroz maglu i san... Bar tamo, nemoj da nedostajes...

2020

2020

Januar - Buba

Februar - Ujak

Mart - Korona karantin

April - Mama

Maj - Otkaz i nov posao

Mislim da ne mogu vise...

 

 

Od samoće...

Tisina. Praznina. Odsustvo zelja.

Dan za danom. Zadaci. Izvrsenja. Evaluacija. Unapredjenja. Normativi.

Moja glava i ja ne pricamo vise. Cekam da umrem , da te cujem kako places, jedino tad cu smeti da se priblizim. Tad ces pustiti, jer ne bi osetio da sam tu.

Oci se sklapaju...

 

 https://youtu.be/MeZv8DL5omg

 

Lice nad rakom

Ovaj osecaj, koji imam nakon njene smrti, mogla bih jednom recju da opisem kao plitak. Plitko srce , plitke grudi, plitki uzdasi.

Otvorili su njen sanduk nad rakom. U sumi. U 9 ujutro. Zamisljala sam da kad se to desi nikog nece biti tu. Mozda i nije. Stojala sam sama napred. Svi ti ljudi iza mene, mi ne znace nista. Zelela sam da mi bar on kaze da je hteo da dodje, ali ne moze. Reko je samo necu da te zadrzavam.

Spustili su je u raku i zakopali. Onako kako to i treba da se uradi. Bez sranja, govora, pevanja. Samo ona, i ja. 

Pokusala sam pre svega toga da dodjem sebi. Da slikam, da setam, da pevam u glavi dok setam praznim ulicama. I onda njena smrt. A nada se covek, da ce ga prepoznati, ustati, zagrliti. A nije. 5 dana na ledu. Kao brazilska govedja polutka. 

Sama, uvek sama. Bez zelje da imam nekog kraj sebe. Vecito sama.

Ni ne zelim vise drugacije.

Sad vise nemam nikog. Ona je bila poslednja. I zato mrzim tog tvorca, jer ima gresnijih od mene, sa vecim dugom, a on meni uzima sve. I patnju mi je uzo. I saucesce i zagrljaj od sestara mi je uzo, i njega mi je uzo. I sve lepo i ruzno mi je uzo.

Nemam vise nista, ne zelim, ne patim, ne smejem se. Samo plitko disem. Kao da ce me vazduh zaklati, kao da ce me cuti neko i pokazati na mene prstom, ako cuje moj udah.

i zasto ne pitas kamo sam? El znas da bi pitao mrtvu zenu, od koje vise nemas nikakve koristi?

Kad se digne zavesa, izlazim kroz prozor. Ova zemlja nece jesti moj les. 

 

 

 

To ni Bog ne sastavi...

Ne znam sta bih drugo rekla...

Nemam vise razlog, ni da ustanem ujutro...

Sad sam sama...

https://www.youtube.com/watch?v=4KaBDFm-bgE