Let it go...

Avioni cepaju oblake. Autobus se parkirao, cekamo novi turu putnika. Danas sam prvi put osetila da mi fali neko ko ce da preda torbu dok ja zauzimam mesto u busu. To smo on i ja stalno radili. Ja bih se probijala a on bi kasnije dosao da sedne. Uvek me je pustao da sednem do prozora. Nikad nije spavao, a ja bih zahrkala cim bi krenuli. Drzali smo se cesto za ruke. Spavala sam na njegovom ramenu.

Jedino sto mi je u celoj ovoj tuznoj ljubavnoj prici jednog momka i devojke zao, jeste da sam ga povredila. Ceo sam mu zivot sam okrenula, tresnula o pod i ostavila da krvari. Mislim da nikad nije verovao da cu otici. Saziveo se samnom.

Ova druga prica, trajala je mnogo krace, jedan treptaj ali i danas kad je hladna noc, pomislim da li je sam u svojoj kutiji sibica, pusi cigaru i razmislja. Da li mu fali neko da bude "tu" za njega ili je nasao neku drugu pricu koja ga sada vodi. Mislim da sam i njega povredila. Okrenula sam mu svet i onda, kako on kaze, ostavila. I bas zato sto je jedini na svetu koji poznaje moju unutrasnjost, mislim da sam ga bolela. A ni on nije verovao, nije vreovao da cu onog prvog ostaviti. Ne bih zelela nikad da pomisli na mene i da ga boli, nikad. Zelim da me pamti kao nekog ko ga je u jednom momemtu voleo najvise na svetu. Ja cu njega tako pamtiti.

Covek je cudno bice. Kad nesto najvise voli, zbog straha da ce to izgubiti, polomi ga.

Volela bih da sa obojicom mogu jednom da pricam o ovome. Oni su bitni likovi mog romana. Presudni. I mogu ih gledati i kao dobre i kao zle.

Prvi mi je pruzio dom i ruku u ruci, a drugi ljubav i strast. Ni jedan nije mogao da ponudi oba, i zato sam trebala da se radujem sto sam potpuna a ne da se bojim da cu to sto imam, da izgubim. 

Nisam ni jednog ni drugog varala, kad bolje razmislim, samo sam ih volela u isto vreme.

I kriva sam ako to nije moralno i nije dopusteno. Pomogla sam im koliko god sam znala i umela i prestala da im budem potrebna. Onom prvom trebam po nekad i sad, a drugi je samo napravio metamorfozu: progutao sebe i nastavio dalje.

Fale mi obojica kao ljudi, kao ljubvanici, kao prijatelji. Te veze su bile posebne. Ali sam svesna da su to price iz proslosti. Jednog ne volim, drugi me ne voli vise... Lancana reakcija.

Zato sam sama. Cekam ih i dalje, onog prvog da mi pruzi dom, a drugog da me voli i ljubi.

I boli to cekanje, boli jer je prijalo... Pustila sam ih i nece se vratiti... 

 

Zaborav

Boze, pocinjem polako da ga zaboravljam. Pokusavam da nadjem taj osecaj ljubavi, da izazovem emociju, treperenje u stomaku, ali uzalud.

Cak ni scena kad sam ovde, u mom novom domu pocela da ga ljubim u vrat dok me je pitao sta radim, me vise ne radi.

5 dana je proslo. Nema ga nigde. Tamo je negde sa njom, sa njima, nema tu mesta za mene. Radi sigurno nesto, rusi one gradjevine za koje mi je rekao da nece, jer nece tamo ostajati. On je kao ajkula, da stane s plivanjem, potonuo bi.

Izuzetna tigrasta ajkula... Stalno radi...

Hocu da se secam, ne moram njega, mogu samo osecaja da volim i da sam voljena, pa makar i lazan bio.

Danas mi je konobarica u jednom fast foodu rekla, dok se izvinjavala jer je zaboravila escajg: Izvinite, zaljubljena sam. Imam vec 26 godina a tek sam sam srela pravog muskarca.

Moj komentar je bio: Hm i ja svaki put kad upoznam nekog novog, mislim isto, a imam skoro cetrdeset. Nisi ni na pola puta...

Sutra grad na dve reke- radujem se jako...

 

 

Ledeni kraljevi

Cekam odmor. Celih 5 dana. Cekam jos tri dana. Aj nek bude dva, jer sutra kad ustanem, to ne racunam, i onda jos dva.

Naspavacu se. Mozda cu imati i vremena da razmislim o zivotu. Idem na neki kurs, koji nema veze sa mojim ni tudjim zivotima. Jednostavno je totalno "off topic". To ko ono kad u Montipajton cirkusu kazu: And now something completely diferent. 

I dalje zivim dan za danom. Jucerasnji je na primer bio izuzetno tezak. Sve me je bolelo. Poslusala sam svoje telo, legla sam, odmorila, ustala i nastavila. Danasnji dan je bio produktivan. Milion mail-ova ali i prostora za moje standardno postrojavanje ekipe. Volim kad ih nabijem uz zid.

Veceras planiram da vodim ljubav sama sa sobom, jer ocigledno, to jeste jedina sema koju moj mozak prihvata. Al dobro, bar mi je libido jos ziv. Treba to i odrzavati na aparatima, dok se ne pojavi neko, ko ce vratiti sistem u pun pogon.

S obzirom da deset godina nisam imala sex- pravi sex i da sam onda brze bolje pokusala da podmazem masinu - a objekat ni nije bio svestan koliko sam to stalno i intezivno zelela, jer verujem da bi dao jos vise- i dobra sam...

Znam da cu tesko opet imati taj haos u glavi i medju nogama, ali bi se zadovoljila i sa necim srednjim. Jednostavno muskarac treba prvo da me otvori, jer silovanje kod mene donosi kontra efekat. Onda moze da uziva, jer za vodjenje ljubavi sam spremna sve da uradim.

Sedim sama na klupi i razmisljam koliko su moji muskarci uspesni. Ponosna sam na njih obojicu kao da sam im majka. Toliko su me i boleli, kao nezahvalna deca majku, ali sam ipak ponosna na obojicu. Izvanredni su. I ako njihove prave majke to ne vide, onda nisu ni zasluzile takve sinove. 

Jednom od svojih studenata, sa kojim naravno nisam bila intimna, sam rekla : Mozda te necu nauciti kako se ovaj proizvod pravi, ali cu te nauciti zivotu... On je bio savrsen i bez mene. Tu prostora za moju pomoc nije bilo poslovno, samo privatno. Kod ove moje intimne dvojice sistem je bio skroz dugaciji. Od njih sam napravila borbene masine ali ih nisam naucila da slusaju svoje srce i stanu kad su nekog naterali da klekne. Sto je najgore, nisam ih naucila da se nadamnom sazale.

I zato je i jednog i drugog bolela ta konstatacija - da su ledeni kraljevi. Kao u Igri prestola ona ekipa zivih mrtvaca, pod vecitim ledom. Ne znam koliko bi se isplatilo nekog od njih moliti za milost. Jer, ja sam im bila najblize do srca, kada su oba prestala da kucaju...

Mozda sam i ja kriva, mozda sam ih ja probola kolcem profesionalnosti. Ako jesam, onda ne znam cemu sve to. 

Ja sam samo zelela da budu moji, onako svavresni kako ih ja vidim, ali nisam uspela... Napravila sam cudovista. Hladna i bezobzirna ne prema drugima, prema meni...

Moja dva savrsena pala andjela, ponos i dika a najjaci cemer...

Zvezda sopstvene serije

U Americkim filmovima nije retkost da glumac nema nikog. Pod "nikog" se podrazumeva otac, majka, braca, sestre, rodjaci, babe i dede... Nadje su to po koji bivsi muz ili zena, rekto koje dete iz predhodnog braka ili tinejdzerske veze, ali vecinom ljudi bez korenja i "tereta".

Prijatelje uglavnom imaju gejevi i ekstremi, dok ostali ulazeci u svoj prazan stan, pale svetlo i u kuhinji istresaju konzervu sa hranom za macku.

Verujem da je zbog toga serija Prijatelji, bila bum, ali je i ona zbog trajanja i lose maste scenarista, prerasla u incestoidnu prdacinu-svako sa svakim.

Epidemija socijalnih jedinaca je promovisana preko medija jos davnih osamdesetih.

Kada bolje razmislim,  porodica se kao odraz uspeha srednje klase javljala u po nekoj seriji, ali su uspesni ljudi uvek prikazivani kao soleri. U Sex and the City seriji Keri i zverka donose odluku da im deca ne trebaju, dok jedina predstavnica srednje klase ostaje trudna slucajno i to vanbracno, dok svi znaju da je glumica u pravom zivotu gej orijentisana, sto je paradoks, a svaka od njih u vecem delu serije zivi sama u aposlutnoj potrazi za penisom i brendiranim cipelama. 

Zivot je uspesan, ukoliko mozes da zivis sam bez ikoga.

Odlucila sam da zivim holivudskim zivotom. Sama, bez korena. Nemam nikog. Ni kuceta ni maceta - tako se kaze, zar ne? Ponekad mi to jako prija. Ponekad ne. Ta prica biti sam ima odredjenu prednost ali ostavlja u srcu ogromnu prazninu. Kada pomislim da cu prodajom rodne kuce obrisati svaki trag svog doma, jer drugi nisam svila, pocinjem da se gasim. I sve te stvari koje sam izgubila od jednom: majku, muza, ljubavnika, skoro i posao, napravile su cudnu posledicu. Jednostavno su ubile zelju da pripadam.

Citala sam negde da je hormon oksitocin kriv za frigidnost zene. Takodje je kriv i za manjak zelje da se pripada grupi. Ne znam da li za to postoji test, ali ako je to uzrok moje zelje za samocom, onda on kod mene ide u minus.

Trazila sam lek za taj manjak oksitocina - ima jedan, paradoksalan - zagrljaj! Paradok lezi u tome da osoba koja ne zeli da bude blizu ljudima, treba da ih grli? To je kao kad bi alergiju na pcele lecio pcelinjim ubodima. Sta jos sve nece izmisliti.

Ne znam koliko sam srecna ili nesrecna,  ali sam sama. Od jednom sam dobila oskara za glavnu ulogu zene bez korena, bez macke, bez oksitocina.

Zelim stvarno da na ovom blogu nekad napisem nesto lepo. Kao na primer da sam srecna, da volim, da sam voljena, da sam trudna ili da imam kuce. Kuce bih najvise od  svega volela, jer kaze da i mazenje kuceta dize oksitocin.

I sad mi je jasna promena koja se desila kada sam bila u vezi sa mladjanim kolegom, promena koja me je terala da uzivam u ljudima, da se okupljamo, da osecam potrebu da pripadam. Jasno mi je da je tu bio zasluzan zagrljaj i njegova glava na mom stomaku. Njegove ruke oko mojih ramena kada me zagrli sa ladja, dok pisem, dok sedim za stolom u kancelariji, nasi beskonacni poljubci dok nam se tela uvijaju jedno oko drugog.

Ti zagrljaji su znali da utese, da zastite, da naprave timskog igraca. Zato sa mladjanim kolegom nikad nisam bila sama. Zato mi toliko fali...

Sva ova lepota holivuda oko mene ne moze da zameni jedan zagrljaj sa njim...

Lepo je reklo Prolece, zagrljaj leci sve. Eto jednom da se moja alternativna rodjaka i nauka prepletu. Sto bi ona rekla: Ziveli!

 

Treći

Danas me je startovao treci muskarac. Primitivno, direktno, onako kako ne zeli ni jedna zena.

Njegova posebna sposobnost je da moze da obrne koju hoce, ili bar tako ta prica izgleda. Nakon njegovog starta, skontala sam da ide redom, ide jako i uporno i zato i lici da ima uspeha.

Mislim da je covek zavisnik o sex. Kao onaj lik sto glumi Moldera u Dosijeu X, Dejvid Duhovni, mislim da se tako zove...

Oladila sam ga, samo nisam sigurna da li ce odustati, jer to je jedan od onih koji kad im kazes ne, jos vise podivljaju.

Rekla sam mu da sam ja zena koj pripada jednom muskarcu. Jednostavno ja pripadam maldjanom kolegi. I kolko god da pokusavam da se prebacim na nesto drugo, trazim takvog coveka ponovo.

Kolega je jedan od malo muskaraca na ovom svetu, koji je imao hrabrosti da me pogleda u oci. Koji mi je skinuo zvezde sa neba i koji me je doveo do apsolutne ekstaze, emocionalne i fizicke.

Iako znam da je pola toga u mojoj glavi, ja i dalje ne mogu da zamislim da me neko osim njega poljubi ili ne do Bog udje u mene.

U pravu je on kad kaze da je to davna proslost, ali ja i dalje imam jednog muskarca, jednog vodju, jednu fantaziju: samo njega.

I umesto da dok vreme prolazi ja se otvaram, ja se sve vise i vise zatvaram za sve.

Plavi kolega me je danas vodio na basket, i bilo je lepo. Nisam odavno imala kosarkasku loptu u ruci, ali mi je ubacivanje koseva, ipak, islo od ruke. Stalno sam mislila kako bi bilo lepo da ovo radim sa maldjanim...

Mladjanog kolege nece biti dve nedelje u mom zivotu. Mimoicicemo se.

Razmisljam kako izgleda da.je tako zauvek? Da ga vise ne vidim i ne cujem?...

Bice pusto. I sad je jalovo, ali onda nece biti nicega.

U ime maldjanog kolege, ziveli 

Das Gesetz...

Vor dem Gesetz steht ein Türhüter. Zu diesem Türhüter kommt ein Mann vom Lande und bittet um Eintritt in das Gesetz. Aber der Türhüter sagt, daß er ihm jetzt den Eintritt nicht gewähren könne. Der Mann überlegt und fragt dann, ob er also später werde eintreten dürfen. »Es ist möglich«, sagt der Türhüter, »jetzt aber nicht.« Da das Tor zum Gesetz offensteht wie immer und der Türhüter beiseite tritt, bückt sich der Mann, um durch das Tor in das Innere zu sehn. Als der Türhüter das merkt, lacht er und sagt: »Wenn es dich so lockt, versuche es doch, trotz meines Verbotes hineinzugehn. Merke aber: Ich bin mächtig. Und ich bin nur der unterste Türhüter. Von Saal zu Saal stehn aber Türhüter, einer mächtiger als der andere. Schon den Anblick des dritten kann nicht einmal ich mehr ertragen.« Solche Schwierigkeiten hat der Mann vom Lande nicht erwartet; das Gesetz soll doch jedem und immer zugänglich sein, denkt er, aber als er jetzt den Türhüter in seinem Pelzmantel genauer ansieht, seine große Spitznase, den langen, dünnen, schwarzen tatarischen Bart, entschließt er sich, doch lieber zu warten, bis er die Erlaubnis zum Eintritt bekommt. Der Türhüter gibt ihm einen Schemel und läßt ihn seitwärts von der Tür sich niedersetzen. Dort sitzt er Tage und Jahre. Er macht viele Versuche, eingelassen zu werden, und ermüdet den Türhüter durch seine Bitten. Der Türhüter stellt öfters kleine Verhöre mit ihm an, fragt ihn über seine Heimat aus und nach vielem andern, es sind aber teilnahmslose Fragen, wie sie große Herren stellen, und zum Schlusse sagt er ihm immer wieder, daß er ihn noch nicht einlassen könne. Der Mann, der sich für seine Reise mit vielem ausgerüstet hat, verwendet alles, und sei es noch so wertvoll, um den Türhüter zu bestechen. Dieser nimmt zwar alles an, aber sagt dabei: »Ich nehme es nur an, damit du nicht glaubst, etwas versäumt zu haben.« Während der vielen Jahre beobachtet der Mann den Türhüter fast ununterbrochen. Er vergißt die andern Türhüter, und dieser erste scheint ihm das einzige Hindernis für den Eintritt in das Gesetz. Er verflucht den unglücklichen Zufall, in den ersten Jahren rücksichtslos und laut, später, als er alt wird, brummt er nur noch vor sich hin. Er wird kindisch, und, da er in dem jahrelangen Studium des Türhüters auch die Flöhe in seinem Pelzkragen erkannt hat, bittet er auch die Flöhe, ihm zu helfen und den Türhüter umzustimmen. Schließlich wird sein Augenlicht schwach, und er weiß nicht, ob es um ihn wirklich dunkler wird, oder ob ihn nur seine Augen täuschen. Wohl aber erkennt er jetzt im Dunkel einen Glanz, der unverlöschlich aus der Türe des Gesetzes bricht. Nun lebt er nicht mehr lange. Vor seinem Tode sammeln sich in seinem Kopfe alle Erfahrungen der ganzen Zeit zu einer Frage, die er bisher an den Türhüter noch nicht gestellt hat. Er winkt ihm zu, da er seinen erstarrenden Körper nicht mehr aufrichten kann. Der Türhüter muß sich tief zu ihm hinunterneigen, denn der Größenunterschied hat sich sehr zuungunsten des Mannes verändert. »Was willst du denn jetzt noch wissen?« fragt der Türhüter, »du bist unersättlich. « »Alle streben doch nach dem Gesetz«, sagt der Mann, »wieso kommt es, daß in den vielen Jahren niemand außer mir Einlaß verlangt hat?« Der Türhüter erkennt, daß der Mann schon an seinem Ende ist, und, um sein vergehendes Gehör noch zu erreichen, brüllt er ihn an: »Hier konnte niemand sonst Einlaß erhalten, denn dieser Eingang war nur für dich bestimmt. Ich gehe jetzt und schließe ihn.«

Bu!

Dobro da ih nisi tukla- reko je dok je obuvao patike i izlazio iz stana. Moj muz. Covek ciju pravu narav nisam videla citavih 9 godina.

I krene tako prica od obicne plafonjere i zavrsi se mojim recima: Ajde izadji vec jednom! Uz veliki tras sigurnosnim vratima. Covece sta ja sebi dopustam!? Da me vredja covek od kojeg sam coveka napravila!?

I onda ovaj drugi kom kazem - Molim te cuvaj se a on kao ni hvala ne kaze... 

A tek kad ti muz kaze da zivis skromnije a izdrzavala si ga deset godina, a ljubavnik (ok ispred oba treba da stoji bivsi) da je bolji i pametniji od tebe i jos pored toga i baca pasulj, pa nista lose nece da mu se desi,  i da ne moze da prodje ko ti, pomislis : Koji ku..? Da, tukla sam mu roditelje  govnjivom motkom, a ti drugi, ti si Ironman pa ti ni metak ne moze nista jer si rodjen pametan i iskusan!

A krenula si iz najbolje namere: prvom da se zahvalis vecerom, a drugom da kazes da se brines da se ne opece jer je njegova sreca tebi preca od sopstvene...

Kozo...

Kojim ja jezikom govorim? El ni jedan ni drugi ne vide da me ubiju svaki put kad otvore usta?

 

Kad kaze: popravljam sve po kuci jer da sam to radio kad smo bili zajedno srala bi mi ili kad kaze : kupila mi zena brojanicu a tebi se povraca jer znas da je na toj ruci stajala tvoja i da je ta ista saka bila u tvojim gacama, onda shvatis da je to samo sujeta. Ne njihova, tvoja.

Jedan glumi Zverku iz Sex and the City-ija, dok drugi ima viziju sebe kao porodicnog coveka sa divnom zenom iz spota Sam Smith-a : I am not the only one... Super su! A ti si budala! Osvedocena!

I realno, obojica ne zasluzuju ono sto si im pruzila i pruzas- sto i drugu sansu nakog vredjanja i ponizavanja.

Kakav mi je otac tek bio- apsolutni muskarac mog zivota?

FOlirant. Umisljeni egomanijak. Supermen a kurton. Govno prema nama, a veliki coek medju nebitnim narodom. I to je to.

Nisu njih dvojica krivi, ne nikako, kriva sam ja sto nisam videla a sad vidim.

Prvi put kad je dosla do mene, drugarica iz studentskih dana rekla je: ti moras da odes zbog obojice. Moras! Rekla sam joj da preteruje ali vidim nije tako.

Svi ti moji prijatelji mi zele dobro. Eto i ja sam dobila prvu brojanicu ikad, od plavog kolege uz komentar: nemoj sad odma da krece da ti se rotira glava za 360 stepeni. Nek te cuva, nosi je...

Imam njuh za muskarce, svaka mi cast, neka me od same sebe sacuva, i jurenja sopstvenog repa. 

Bu sotono u vodu! 

 

 

Reminding me to forget

I onda otkrijem pesmu... 

 https://youtu.be/FRjOSmc01-M

Cause Baby, I got these scars, reminding me to forget...

Nepristojna ponuda

Sta bi se desilo kada bi svoj ceo zivotni izbor sveli na jednu stvar? Jedan posao, jedna kuca, jedna zena, jedan dan, jedna godina, jedna boja? 

Da li bi to onda bio izbor ili osuda?

Citam knjigu za koju mi je psiholog rekao da ima totalno drugaciji pristup dosadasnjoj "zivotnoj" motivaciji. Rekla je: Autor sve gleda sa stilom: desilo se sranje, pozabavi se njime. Razlika izmedju ove "filozofije" (stavljam pod navode jer je ipak rec filozofija rezervisana za ozbiljnije stvari a ne populosticko proseravanje) i ostalih kojim sam se do sada bavila, u time da zivot nije samo lep, ja nisam posebna ni po patnji ni po uspehu, niti uvek u pravu, nego je sve u sutini prosek i usrednjavanje. Sustinska razlika je da su izuzetni na vreme skontali da su prosek i odrali svoje dupe radeci na tome da postanu posebni.

Interesantan pristup.

Danas su me odbili na konkursu za posao koji nisam ni zelela. Imala sam opciju, probala, po prvi put nakon vise godina i nisam uspela. Ne zato sto nisam zelela da ostanem, nego sto nisam dovoljno zelela da odem. To je kao nepristojna ponuda samom sebi. Mozes da kazes ne i da se osecas dobro, samo ako si siguran da ovo sto imas jos uvek mozes da koristis i da ti na momenat ili dva u nedelji dana jos uvek prija. Meni prija po par sekundi dnevno.

Autor knjige zastupa misljenje da treba suziti svoje izbore. Naterati sebe da ostanes i da vidis sta te ceka. Tu se radja izuzetnost. Ali sta ako je izbor pogresan? Ne mislim u smislu da iz toga ne mozes nista da naucis nego da je jednostavno gubljenje vremena? On za sebe kaze da je putovao, jeo, pijo, jebo i onda nasao tu jednu osobu i zemlju i kucu i posao. U tridesetoj. Ako uzmem u obzir cinjenicu da je autor iz SAD i da tamo mlad covek ima bolju sansu za lepezu startova i izbora nego kod nas, mogu da se pomirim sa cinjenicom da cu ja taj svoj jedini izbor naci negde u pedesetoj. Do tada ce me na pristanak na nepristojnu ponudu sprecavati samo balkanski nacin razmisljanja da se ne jebe sve sto hoda na dve noge i da se ne skace u bazen bez vode.

Ja sam zeljna da se satrem od alkohola, droge i kurca ali se bojim posledica. Ja flertujem i izazivam, ali ne idem do kraja. Ja prozivam i bezobrazna sam, ali se na kraju izvinem. Ni jedan izbor kod mene nije konacan.

I ako i zamislim da sam ja ta koja stvarno gospodari svojim zivotom a ne tamo neki srecni univerzum,  da li bih bila srecna da imam tu da odgovornost? Koga bih onda krivila?

Moj mladjani kolega me je podestio da ipak za mene vrednost predstavlja da je zena pozeljna, sto i sam autor kaze da.je bitno, a kurjak i kolega iz Evrope da ne zelim da budem pozeljna bilo kome. I ako napisem da zelim da me neko " drma" bez emocija da li stavrno zelim da me neko stavi kao kondom i skine?

Da li je dobro da ti imas jedan izbor a da budes nekome treci ili cetvrti ili drugi, nekome zarez ili tri tacke, dok je on tebi zivotni apriori? Ti i ja i niko vise, ili teska poligamija?

Jebo te ne znam. 25% nije dosta, raditi ispod 1000 eura nije dosta, misliti za sebe da si prosek i da ne vredis nije dosta.

A zasto, kad to napisem i procitam, mislim za sebe da sam egocentrik?

Knjiga ko knjiga. Covek kome ovo pisem i ovako vise ne cita. Mada, sam posle godinu i po dovela svoj stil do nivoa iznad proseka, nisam odustala, odlucila sam da tako pricam sa njim, mada vise ne razgovaramo ni dusom ni telom, a ni preko bloga... Nisam odustala, mada znam da sad ove reci citaju neki drugi ljudi, a ne onaj, kome je svaki karakter moondog-a upucen.

Ne, mislim da  necu da  se odreknem izbora, isuvise cesto sam sebe ogranicila, do pedesete ima jos po koja godina. Mozda dokazem da velik izbor donosi srecu ali samo u sferi naseg poredbenog izbora...

E zabole me... 

 

 

Dodirnuti vatromet

Gledanje kroz telefon. Nov nacin gledanja na svet. I beskonacno pregledanje snimljenog. 

Ne razumem to. Osecaj koji me je obuzeo na sinocnjem vatrometu bio je prelep. Tacno iznad glave. Nikad blize. Uz ogledanje po povrsini vode.

Razmisljala sam da li cu pamtiti tu sliku i da li je mozda greota sto je nisam slikala telefonom. Mozda necu, ali sam je bar oserila i dozivela.

Nasla sam video na Youtubu vezanu za tip licnosti. Mislils sam da sam posmatrac. To je 75 % ljudi. I onda sam razmislila bolje...

Kad zatvorim oci, cega se secam? Slika? Ne. Mirisa? Ne. Secam se dodira i reci. Samo toga.

Secam se uglavnom recenica koje su me zabolele. Vecina tih se tice mog izgleda. Lose su, vuku na dole. Jedina koja je konstanta a dobra je, da imam prelepe zelene oci. Vecina  to prvo primeti. Ja kroz njih gledam kao da su smedje, obicne. Glupo zar ne? Po nekad u ogledalu lifta ili na odrazu na izlogu bas zbog toga ne prepoznam sebe. Onda pomislim kako je lepa ova zena, kako su joj lepe oci.

Druga stvar koje se secam je samo pozitivna. To su zagrljaji i poljubci. Osecaj ruke u ruci, priljuben obraz na grudi, toplota. To je moj mental i foot ptint. Dodiri... Secam se i njegovih, onih kroz koje je moja dusa dirala moje telo. Savsenstvo... To sto mi je on dao, to je bilo vredno disanja.

Zelim opet to. I nude se muskarci, ali me ne intetesuju. Ja hocu to: taj komplimnt usnama, taj dodir prstiju, njegovo nabreklo medjunozje i njegov dodir na moj isto tako uzbudjeno moje uzbudjeno i vlazno.

Dodir. Hocu da se ponovo setim...

I da imam sve slike na svetu, svega sto sam videla, ne  ih dala za jedan zagrljalj, njegov, niti ocev poljubac u glavu, majcin udarac po guzi kada sam ljuta i nevaljala

Dodir vredi vise. Kakav je osecaj  dodirnuti vatromet?

 

Volenje sebe

Secam se tog 20.decembra kada je pokusao da me probudi. Spavala sam na kaucu u dnevnoj sobi. Budio me je jedno 10 minuta, a ja sam uzaludno pokusavala da otvorim oci. Nisam imala snage da se podignem. Sutradan sam zavrsila kod psihijatra. 

Danas mi se desio isti kolaps. Pokusala sam da ustanem i nisam mogla. Kroz glavu mi je prolazilo milion stvari, bez nekog reda i prioriteta, uglavnom ruzne i bez zakljucka.

Trebalo mi je pola sata do kupatila, gde sam samo klekla pored wc sholje i povratila.

Pozeleo mi je dobro jutro, a ja sam kao u stara dobra vremena zatrazila dozvolu da ostanem kod kuce.

"Preterala si. Nisi bila na odmoru vise od godinu  dana, telo i psiha to ne mogu da podnesu"

Ostala sam, jer sam za ovih 10 meseci svoga restarta naucila da intuiciju treba slusati. Jedino to sam naucila. Ako ti telo kaze stani, onda stanes.

Moj plavi kolega mi je danas napisao esej o samo-voljenju. U pravu je u svemu, ali taj model je nesto sto sam prevazisla pre 20 godina. 

Ja sam retko volela sebe. Mozda bez ljubavi drugog nikada. Potrebna mi je spoljna verifikacija mojih vrednosti.

Volela sam se kada je moj otac bio ponosan na mene. Kada me je ljubio pet puta, jer sam dobila pet, i jos sesti put u celo za glavu sto je mislila.

Volela sam se kada smo na masinijadi osvoji 2. mesto umesto 3. I to zavljajuci rukometnom zenskom timu u kom sam i ja igrala. Volela sam se kada me je maldjani kolega voleo, onda sam se bas volela na svakom polju i fizicki i psihacki. Bila sam toliko lepa sebi i toliko pametna. Bila sam srecna. Jako sam bila srecna.

Srecna sam kada su drugi srecni zbog mene. Teski egocentrik. Mrzela bih sebe da se druzimo.

Deset ljudi me je zvalo da se prosetamo veceras. Al ne zelim. Jedino sa kim bih mozda mogla veceres da pricam je Kurjak. Mozda se javi i kaze nesto pametno. Nestanardni mozak, mozda nesto i naucim.

Lecicu pre toga u kadu. Imam jos jednu uljanu kuglu. Mozda me malo opusti. Ne znam ni sama vise kako da se volim... Mrznja je veca od svake ljubavi... 

 

I tako...

https://youtu.be/-ktLy48ZdWw

Unapred izgubljeno

Osecaj ulaska u rodnu kucu bez osoba koje si voleo, opusuje stanje mog sexualnog ega. Praznina, ustajalost, paucina, mrtvilo.

Ti nekako imas moc da me nateras da se izgubim. I sto zelim da kazem ne smem, jer znam da ces moje reci, cak i u mojoj glavi, okrenuti protiv mene.

Secam se kako je cela prica pocela, jednim direktnim pogledom u oci i pitanjem: Zasto tako pametna zena radi takve stvari? Hoces da se prosetamo? Rekla sam ti da sam tu gde sam jer i on ima pravo na karijeru i da imam problema sa svojima. Ja sam i tada bila ja, jedino sto nisam znala da ti je to vece stalo srce od mog pogleda. Tada ti je moja nesreca bila izazov a sada te truje.

Kod tebe sam najvise volela to, sto te znam onakvim kakav si. Energican, inteligentan, spreman da reskiras sve i da pobedis. Na to sam uvek neizmerno ponosna i mada to u svojoj glavi po nekad okrenem u recenicu : iskoristio me, ustvari sam jako srecna sto sam u tvojoj pobedi imala bar jedan osmeh koji ti je pomogao.

Kazu ljudi da je svaleracija cudo. Da je ta euforija ludilo. Ali ja na nasu umrlu vezu ne gledam kao na svaleraciju. Ja sam te volela cisto i iskreno u potpunosti, celog tebe, slobodnog i divnog, iz jednog prostog razloga: jer si pustio da te vidim.

Ne interesuje me da li te iko tako vidi, tako kao ja. Ja sam volela jednako tvoje oci, tvoje usne, tvoje usi, prste, stomak, stopala intimne delove, kao i tvoju dusu. Zelela sam da sa tobom podelim sve sto umem i znam, sve lepe kafice i restorane, sve ravnice, mora i planine koje sam ikada videla. Volela sam te vise od sebe, ali nisam bila spremna da te delim. Rekao si jednom prilikom da ti dam 365 dana, rekao si da si pricao sa njom i da je to dobro za nas, ali nikad, nikad nisi rekao da nemam sanse, do prekljuce. To je razlog zbog kog sam se za tebe neprestano borila. Borila sam se kako sam mogla, znala i umela. Borila sam se tako sto sam sebe stavila na nivo prostitutke za paznju. Secas se momenta kada si me uzeo za ruku i rekao : dogovor mora da se ispostuje. Mislio si na dogovor da ces dolaziti da me sexualno zadovoljis i da odes. Uzeo si me levom rukom za ruku, zavukao desnu u gacice i odveo u sobu.

I onda je me psihicki bolelo. Osecala sam da sam prodala sebe, jer sam lagala da te necu voleti i zeleti.

Da li si ikad verovao da sam prestala? Takvi pogledi, paznja, suze... To se ne glumi. Kolko god mi "dobri drugovi" bili, takva paznja se ne daje drugu, takva paznja se daje fokusu zivota. Sada znam da sam pogresila kada sam se zbog nase bliskosti nadala i mislila da reci koje mi dajes, da ne osecas vise nista, da ih neces ostaviti, da ne mozemo da budemo zajedno i da ne mozes da me kreses i napravis mi dete, kriju ponos i cinjenicu da nisu u ne mogu biti istina. Nacin na koji si vodio ljubav samnom, kako ti je bilo bitno da dozivim vrhunac, kako sam u tvojim ocima videla da uzivas dok me gledas i slusas moje uzdahe u tim jutrima, nisam videla razliku izmedju starog : ej volim te, i novog : ja svoju zenu i decu necu ostaviti.

I onda pitanje: el treba da ti se zgadim da svatis da necu biti sa tobom? Tu si me uplasio toliko da je moja zelena karma prestala da isijava. Mozes li vise da me oteras od ovoga sto si vec uradio? Mozes li vise da me povredis i ponizis?

"Tvoje ponasanje je nenormalno i pocela si da divljas. Ja sam onda zatvorio sve." Onda si ti prekinuo ovaj poslednji dogovor, ne ja? Jer si shvatio da te volim? Razlog legitiman i opravdan. Ti umesto da vidis ovaj blog kao prednost da imas jedinistvenu.priliku da citas moju dusu, njega vidis kao indikator da sam preterala?

Ja te manipulisem, smisljam izgovore, dok ti meni smrvis srce rukom do krvi, kada me ubijes recima. 

Oticicu, jer to sto radimo zajedno ubija moju dusu deo po deo. Ti ne mozes da shvatis kako neko ne moze da odvoji privatno od poslovnog? Objasnicu ti jer nisam imala snage pre koji dan: moja ljubav ima adresu tamo na poslu, ne u tvojoj i mojoj kuci, ne na ulicama ovog ucmalog grada, ne na nebu, restoranima igralistima i prodavnicama. Ona je deo nasih zadataka, nasih poduhvata. Ja se o tvom biznisu brinem jer volim tebe, ne biznis. Nisam ti postavila pitanje zato ti pomazes meni... Mozda zato sto je to pravda od Boga i zato sto pomazes svima, ili zato sto ti je stalo do mene? Ne znam. Niti je to vise bitno.

Rekao si da da sam ti rekla sta osecam nikad ne bi ponovio nasu aferu. Zato mi nije zao i da me vidis kao lazova. Imala sam coveka kojeg sam zelela najvise na svetu bar tih par  jutrara koje si mi dao. I nesto je nesto...

Znas da nisam ranije zelela da spavamo bez zastite. Ali kada smo se ponovo spojili nisam to ni spomenula. Imam punu fijoku kondoma. Ali sam zelela da te osetim u sebi skroz, da uzivam u tebi skroz. Nisam zelela da se patis sa necim na cega nisi navikao.  Broj muskaraca je sa kojima sam tako spavala je sa tobom dva, prvi je bio moj muz i to nakon 8 godina veze.

Imala sam i problema zbog toga. Nisam ti rekla, ali lecila sam to i davala ti se ponovo, bez obzira sto je bolelo i peklo posle. No nije bitno, njoj valjda ne smeta kao meni ili ti ne govori... Preksila sam svoja pravila, ali nisam zazalila ni trenutka. 

Nadala sam se da cu ostati trudna, ali su me problemi tvog mladjeg deteta naterali da razmisljam da mozda to nije dobra ideja. Da potencijal bilesti nije slucajan, da mozda postoji shema ponavljanja. Ne zelim da mislim si mi to pricao, da bi ne odvratio od deteta. Razmisljala sam tad da li bih ja mogla sama da se borim sa onim sa cim se vas dvoje borite a pomaze vam citava armija njene familije. Samnom ne bi imao obavezu da pomognes, ja bih bila sama, a ne znam da li bih imala snage. Izvini sto sam se bojala ali pokusaj da sagledas to sa objektivne strane.

Htela sam jos i da te pitam da li si ikad stvarno zeleo dete samnom? Da li bi voleo da imas udeo u tom projektu? Ti i ja smo jednako ludi, samo se ti trudis da to ludilo krijes. I ide ti od ruke. Cudno bi bilo da nisi zeleo, a da si mi to ponudio, jer bi  to bio vrh cinizma. Seti se reci kojim si ga opisivao: da bi bilo izuzetno... Zamisli da znas da imas dete koje je bolje od oba sa njom, i da je ono nesto sto nikad vise nisakim neces imati. Da li bi mogao da ne dodjes, da ne zelis da ga pogedas, pomirises, i zaspis kraj njega kao sto spavas kraj njih dvoje?Zamisli da sam ostala trudna, a da ti nisam rekla i da si onda godinama kasnije saznao da je tom detetu receno da nikad nisi ni postojao? Ja znam da me ti ne bi pustio da to dete odvojim od tebe. Ne bi dozvolio. Ne samo zato sto je tvoje, nego zato sto bi tvoji geni u kombinaciji sa mojim dobili polir koji sa njom nikad ne bi mogao da postignes. Seti se, od mene si ucio, a nju izdrzavas... Sam si obe stvari rekao.

Volela bih da me pamtis po tome koliko sam te volela. Koliko sam zelela da te zadovoljim i koliko si mi bio bitan. Ti si bio kralj mog srca. Ma sta mislio, ti si i dalje sklop svim mojih zelja u jednom.

Lakse mi je da mislim da si me iskoristio nego da me vise ne volis. Lakse mi je da kazem da si ispod proseka jer moje prepone u dalje zele da udjes u mene, lakse mi je da te opisem kao luzera koji ga nije vadio na vreme, nego kao svoj najuspelij poslovni a najpogubniji privatni prijojekat. 

Ostavila sam te njima, u maju '17. ali nisam mogla da ti odolim, ne mogu ni sad. Zelim te u sebi stalno i vise ne znam da li je to ljubav ili najjaci sexualni nagon i napaljenost koja traje od kraja decembra 2016. Ne znam.

Znam samo da bih da u tri ujutro dodjes i kazes da se skinem, ja to bez pitanja uradila i uzivala kao da je to opet onaj nas prvi poljubac 18.2.

Umorna sam, treba ovo i pisati, i truditi se. Zelim sa ovo procitas, zato cu ti pustiti sutra poruku... Ova bitka je bila najbitnija u mom zivotu i izgubila sam. Najbitnija jer je u njoj izgubljen  jedan deciji zivot, zivot moje Milane, jedno srce, dve prelepe duse i jedna nada da ljubav ipak postoji... Mozda je sve to unapred  bilo izgubljeno, ali dok je trajalo davalo je osecaj da ce trajati minimum tri zivota ako ne i u beskonackost... Kao usnula osmica koju si nacrtao na tabli moje bivse kancelarije...

Not the shape of my hart

Luda, nenormalna, izdajnik, naivna... I kad placem i onda sam takva... 

 

Zena koja te je najvise volela... Koju gledas kako je satiru i kazes da ces preduzeti nesto. Kad znas da propada a gledas sve.  Jer je slagala da moze da te koristi kao objekat...

 

 https://youtu.be/NrLkTZrPZA4

Isijavanje...

Normalan covek odlazi sa porodicom u hotel, gde ce raditi  kao domar. Obuzimaju ga neverovatne traume i besovi, po filmu duhovi, i on pocinje da ubija. Stiven King je cudo...

Ja isijavam. Ludilo i bes. Zelja i gadjenje.

Bila sam na terapiji. Pitala me je da li bih bila zadovoljna d ga imam 25%. Rekla sam ne. Zelim ga celog. E onda to je problem, rekla je klimajuci glavom. Cudno ne da ona smatra da smo on i ja izuzetna kombinacija. U svakom pogledu i da je to ne samo dopuna nego i nadogradnja i njega i mene.

Pitala sam je zasto sam zelela da isijavam? Sta me je nateralo da napisem tekst koji je popljuvao coveka koji mi znaci vise od svega. Htela si paznju, kao malo dete kad napravi sranje da bi ga roditelj pogledao. Rekla sam joj detalje teksta. Pitala me je da li stvarno tako mislim. Rekla sam: ne, ali ali nisam htela da pobedi. Da pobedi? Ponovila je? Pa pobedio je, izgubila si ga.

Cudna je ta cela postavka. Ja ga teram, odlazim, a uvek je tu.

Sinbolicno me je iselio. Sad  vise nisam kraj njega. A izgubila sam ga davno, samo sto sam zelela da ga vratim, da ga volim, da budem njegova, ne 25, nego 100%.

Danas mu je bila lepa frizura. Volim kada mu je kosa barsunasta. Lepo mu stoji. On je lep covek. Covek kojeg sam povredila.

Ne isijavam vise.

Tu sam, egzistitram...