Lep dan

Preseci, sastanci, prekidi, kontakti... Pitala me je danas plava zena kako to da sam se toliko danas drugacija? Odgovorila sam joj da sam odlucila da uzivam danas.

Odlucila sam da u danu vidim samo lepo. I dalje se najvise radujem X. Danas je stojao ispred kada sam dolazila. Pomislila sam u sebi kako sam ja srecna sto mogu bar da ga vidim svakog dana. Ne, nije bitno sto me ne voli, ali mogu da ga vidim minimum cetiri dana u nedelji. Ja sam srecna zena. 

Volim da budem lepa, ne za njega, ne za njih, za sebe. Jutros sam ustala u 5 i napravila "ladnjacu". Za svoju dusu. Volim to, mama je to pravila i uzivala sam u svakom zalogaju. Jako sam uzivala.

Smejala sam se sa finansijskim policajkama u menzi, zezala serifa za djubre, smejala se sa kolegom iz kancelarije pored.

Mislila sam stalno: zivot je lep, daj mu sansu.

Najvise sam uzivala u njemu. Kada mi je rekao "Sedi malo" odlucila sam da cu sesti i uzivati. Kada ti neko prija tema razgovora i razdaljina nije bitna. Bitno je da znas da je tu. On je konstantno telefonirao, ispravljao krive Drine, a ja, ja sam gledala u svoj telefon i uzivala u njegovoj moci. Volim sto je mocan, volim sto u njemu i dalje vidim besmrtnost, sto vidim bozanstvo koje smo planirali da budemo. Volim da mu slusam glas, da osetim da me po nekad pogleda, da mu uhvatim osmeh kada ozbiljno daje instrukcije. U tim momentima zamisljam kako bi bilo da ustane i da me ugrabi tim svojim super egom. Znam da misli da mu zameram na egu, ali ja sam to zelela za njega, i zato sada uzivam u ispunjenu svoje zelje.

Koliko trebas nekog da volis da ti cinjenica da ti je upalio cigaretu ulepsa dan?

On je i pored svega, lepo u mom zivotu. Ne diram ga, ne teram ga da me voli. Radujem se sto postoji, sto mi ulepsa dan bilo cime, makar time sto postoji, sto mi je dao ljubavi od koje mogu ziveti ceo zivot.

U jednom pateticnom filmu muskarac trazi poljubac od bivse devojke recima: Poljubi me jednom, to ce mi dati snage za jedan ceo zivot - Dacu ti dva- odgovara ona- da bude dovoljno za dva zivota.

Njegov osmeh i lepa rec, meni je dosta za tri. Necu mu ih traziti, jer ce mi vise znaciti ako se dese slucajno, kao spontano paljenje cigarete. Hvala Univerzumu na ovom danu. Uzivala sam

Odbacena

Jedno vreme sam pomno pratila indijske serije. Bila mi je fascinantna ta njihova razlicitost i obicaji, bogovi sa stotinu ruku i sareni sariji.

Gledala sam veceras neke klipove tih serija i naisla na jednu sa tipicno, atipicnom pricom - sirotica se udaje u bogatu kucu i sve komplikacije koje uz to idu. Prema prici jednog indijskog kolege, takav scenarijo je u Indijskom drustvu, striktno podeljenom kastama, nemoguc, al sto bi bonsai majstor reko: Sve je to fikcija- pa ne bih razmatrala realnu ostvarivost ove price.

Interesantan mi je bio naslov : Odbacena.

Koristim ovu rec cesto u poslednje vreme, da sebi opisem svoj odnos sa X. Sta to znaci? U stvari, to u glavi cesto postavljam zajedno sa recju "iskoristena". Verujem da i pod tim imenom ima, ako ne indijska onda postoji bar Latino-americka ili turska serija.

Za mene je promena, koja se desila bila iznenadna. Nakon povratka sa mora, on je bio drugaciji. Verujem da je to bilo zahvaljujuci tome sto sam na moru bila sam bonsai majstorom, ali ipak nisam ocekivala takav rasplet.

Secam se da je prilikom naseg poslednjeg poljubca odbijao da to ucini. Secam se da sam mu prisla i tek kada sam spustila svoje usne na njegove, poceo je da uzvraca. Znala sam da mu smeta sto sam jos uvek kraj bosai majstora ali sam do tog momenta bila sigurna da ne zelim vise nikakav kontak sa svojim muzem.

Onda smo otisli na more i shvatila sam da taj zivot nije moj. Mrzela sam svaki minut koji sa provela tamo. Mrzela svaki kamen i kapljicu slane vode u moru. Samo sam cekala da se vratim, da ga vidim, da ga poljubim. On je u medjuvremenu postavljen na drugo radno mesto. Ono koje po svojoj pameti i radu zasluzuje, a ja nisam bila tu da se radujem sa njim. Bila sam sa covekom kojeg ne volim, kojeg ne zelim, koji je samo dobar prijatelj.

I onda sam se vratila i sve je bilo drugacije. Osecaj odbacenosti je upotpunio komentar Proleca: On je dobio sta je hteo a gde si tu ti?

U takvim momentima, kada stvar nije dozivela redovan zavrsetak, pocinju u glavi razna scenarija i zakljuci.

Zasto iskoristena i ostavljena? Mozda da nema emocija i straha, mozda bih mogla da objasnim. Mozda i mogu. Bilo nam je lepo, oboje smo ucili puno, uzivali u telesnim i emocionalnim drazima, a onda je, kada sam se vratila sve to je nestalo.

Osecala sam se povredjno, ruzno, glupo, nedostojno coveka koji mi je toliko znacio.

Mada mi je i psiholog govorio da je njemu dobro i da ce se vratiti njoj, zelela sam da verujem da ce bar nekad, za milion godina, odabrati mene.

Zato sam se poredila sa njom. Zato sam o tome pisala.

I onda kada se nadjes u paklu svakodnevnog preispitivanja, pocnes da se pitas da li je ovo bila ljubav iz koristi? Da li sam mu trebala samo da se potvrdi kao muskarac, kao poslovan covek, da napravi izlet i da se vrati? Odbijam u to da verujem. Nemoguce da sam mogla tako da volim nekog, a da on bude tu jednokratno. Nemam iskustva u takvim vezama, ne znam da tumacim ta ponasanja, ali sve sto sam procitala ukazuje na jednokratnost.

Odakle onda ta zelja da budem njegova? Odakle ta opsesija?

S vremenom i zbog sopstvene zastite, pocela sam da budem njegova samo ovde. U virtuelnom svetu. Ovde sam pocela da razgovaram sa njim, da ga milujem, ljubim, svoje prste preplicem sa njegovim.

Znam da je ovo bolesno. Znam da je manijacki ali ja bolje od ovog ne mogu. Ne mogu da zaboravim, ne mogu da odbacim i unistim.

Iskoristila sam X kao beg u zivot, ali ne bez posledica, ostala sam bez srca i duse, jednostavno mi nisu vise potrebni. Ne zelim vise ikoga da volim, jer ne zelim vise ovaj bol.

Za mene je ljubav prestala sa njim, odbacena i iskoristena, jake reci ali ne jace od ljubavi koju sam zelela da mu dam... 

Nevidljiv dan

Prosao je i 21. Dobro mozda ne skroz, jer je sad tek pola 6 uvece, ali za mene je prosao.

Uzivala sam u njemu, zelela sam danas da budem lepa i bila sam, svima osim onome za koga sam zelela da budem.

Sela sam sama u kancelariju, uzela irsku kafu i proslavila.

Danas su javili da ce ukinuti i nasu staru liniju komunikacije. Zao mi je. Znacio mi je status on line na mom monitoru.

Prosle godine u ovo vreme nije bilo snega, nije bilo hladno, nije bilo ovog bola u grudima, samo uzbudjenje i sreca...

Ne znam da li je procitao moj post od nocas. Cekala sam ponoc, kao novu godinu, da ga objavim. Meni je bilo bitno. Zelela sam danas bar neku iskru u njegovom oku, bar sumnju da se setio. Nisam je nasla. Samo posao, posao, posao...

Tesko je to kad nesto zelis a ne mozes to da imas... Jednom je rekao da smo zamenili uloge. On je zeleo a ja sam zivela, sad  ja zelim u tisini, on zivi... Pesma "In the name of love" i crvena haljina... 

Uzdah za 365

To vece sam taksijem krenula ka tebi. Zvanicno sam bila.na filmu " 50 nijansi sive" ili tamnije, ne znam naziv, ali znam da je bilo taj serijal. Izasla sam ranije kraj crkve sa velikim parkom. Secam se da si isao sa kapom na glavim u svom crnom kaputu. Na ramenu si nosio lap top. Cekao si da se desi momenat naseg susreta, i mislim proveo vise od 12 sati na poslu. 

Rekao si kratko: " Mislio sam da neces doci..." i onda smo krenuli u nasu prvu zajednicku setnju.

Secam se da je sto medju nama bio dugacak vise od 10 metara. Cesto si znao da me pitas za njegovu duzinu, cesto smo se tome smejali.

To vece se okrenuo ceo univerzum. To vece je moja mindjusa dospela u dzep tvog kaputa, to vece sam u skladu sa imenom ulice, gde smo se prvi put poljubili, pozelela vise od zivota.

Uzdahnuo si duboko i posle mi objasnio, da si u tom momentu znao da ces me voleti vise i vise svakog dana. 

Prva pesma koju si mi dao je zvono na mobilnom gospodina Leprikona. Teska parodija. Mozda i ne primecujes da je to ta, kojom si mi osvojio srce.

Prosla je godina. Ja te i dalje cekam jedan cosak dalje od roze kuce. Kao napusteno kuce, zeljno milovanja.

Htela sam vise, misla da mogu, a onda izgubila sve. 

I ne, nije mi zao, zao bi mi bilo da nikad nisam dozivela tvoju ljubav. Hvala ti na njoj. Usrecio si me i oslobodio.

Srecan ti 365 dan od naseg prvog poljubca... 

 

 

Pogled

On me vise nikad nece pogledati u oci, tako duboko, tako iskreno kao pre. Mozda me nikad nije ni gledao, mozda je to bila samo opticka varka. Crne oci mogu da sakriju direktan pogled.

Mozda se i boji da me gleda, i ja bih se bojala da gledam nekog ko trazi i nudi, a ti se pravis da ne postoji...

Ne bojim se njegovog pogleda, jer nikad nece biti duzi od mog. Samo je pitanje vremena i volje koliko dugo cu zeleti to sto ispred sebe vidim. Docice i tome kraj, mora...

Ako sam jednom volela, volecu ponovo...

Sama...

Samoca me plasi. Razlika od pre 365 dana i sad je da nisam vise sama, socijalno, ali u mojim grudima osecaj samoce ima dimenzije crne rupe,  rupe koja jede galaksije.

Danas je, u jednom momentu zasijalo pravo prolecno sunce. Slusam dvo-satnu kompoziciju posvecenu njemu. Klasika na klaviru. Uporno stizu neki glupi mejlovi, ljudi uprno nesto traze, pametuju, a u mojoj glavi je samo ova muzika i prolece.

Trava polako raste, visibabe cvetaju, vetar njise grane napupelog drveca... I svaka ta, Bozija tvorevina je sama. I ja sam sama. 

Nemam vise nikog, nemam roditelje, nemam muza, nemam ljubav, dom, nista...

Ako je ovo oslobodjenje, zasto toliko boli? Zasto se toliko plasim? Koliko potvrda svoje odluke treba da dobijem?

Pokusavam da ignorisem sve to. Pokusavam da zivim u sadasnjosti, ali ne znam, zasto zelim stalno da vidim, a da ne vidim. To je osecaj da zelis da vrisnes, a da te niko ne cuje. Cemu vrisak onda?

Jedina osoba koju zelim pored sebe, nije vise tu. Opis mog zivota jeste ova kancelarija sa nabacanim namestajem i slusalicama. Simbolika su okrenuta ledja...

Moj suprug je rekao da sam sve unistila, sve sto sam stvarala. Sindrom Feniksa, to sam ja. Ja sam ostavila i gospodina X, i bonsai majstora, i mamu, i nas stan i moju kucu. I sebe sam ostavila.

Tesko je naci smisao zivota sasvim sam.  Nisam navikla da to radim bez publike. Nisam navikla da imam crnu rupu u sebi.

Jedino kako znam da pobedim taj osecaj je da odem. Moram da odem... To je jedino resenje... 

Pesme za nekoga...

Nedostajes mi... Nedostajes mi jako... 

 https://youtu.be/X1hG3Yy-pwk

 I

 

 https://youtu.be/pZvltzZqVgE

 

Toliko za ovu nedelju... 

 

 

Potreba

Jedna od mojih starih-novih drugarica rekla je da se zene uglavnom razvode zbog nasilja i seksa. Ima onih, dodala je jednom prilikom, koje se razvedu i zbog para, ali ova dva razloga su se u njenoj statistici pojavljivala cesce.

Zene obicno muskarce kaznjavaju zabranom prilaska krevetu. Veceras je i ta tema otvorena. Kafa sa majkom hrabrost i njenom sekretaricom. Poznati razvucen osmeh i velike plave oci. Tu su se povele razne teme, izmedju ostalog i ona je verifikovala vrednost gospodina X kao coveka vrednog, radnog i postenog recima: "Ja ga volim kao coveka, rekla sam to svom muzu, ne kao muskarca, razumes na sta mislim?" Klimnula sam glavom uz pokusaj da izgnam iz svoje glave misao da ga ja volim u bilo kojoj dimenziji. Tu mu je odana posta i krenulo se na druge teme...

Seks je ono sto sam posle deset godina osetila u narucju gospodina X. I danas, svaki put, kada tajno dodurujem svoje telo, da zadovoljim potrebu svog uzavrelog uma, on je samnom. Njegovi poljubci, njegovi dodiri, njegove usne na mojim savijenim prstima... I sada, dok ovo pisem u mojim grudima krece da treperi strast i opet osetim njegovu ruku na mom vratu... Zelela bih da to osetim jos nekad u zivotu. Zelela bi da opet gorim i strasti, koju mi je on pruzio. Nadam se da zna kakvav je uragan budio u meni, kakav vulkan uzitka i srece.

Cesto razmisljam o tome na koji nacin se vratio njoj. Posle koliko vremena zena moze nakon porodjaja da vodi ljubav? Da li je tako isto zadovolji i ispuni kao sto je mene? Da li ona zna da ceni njegovo prelepo ljubavno iskustvo? Mozda njeno telo vodi njegove prste kao sto je to radilo i moje, mozda uziva kada mu u naletu strasti izgovara ime, kao sto sam ja to radila. I ova slika u mojoj glavi izaziva treperenje u grudima, ali ne onakvo kakvo eksplodira kada je u mislima samnom, jer kada je sa njom, ovo budi zelju za nestankom.

Voleti i zeleti nekog znaci zeleti da budes poseban. Da postoji jedna stvar koju radi samo sa tobom, koju imas samo ti i niko drugi.

Kada verujem, to u sta verujem predje u stvarnost, a jednostavno verujem da mi ni sa jednim muskarcem nece biti tako kao sa njim. Ako je moje telo stvarno vodilo njegovo, ne znam da li ce ikada vise zeleti nekoga kao njega i odigrati taj tango kao sto je igralo sa njim.

Nasilja u mom braku nema, fizickog bar ne, ne znam da li se psihicko racuna i u kom obliku. Seksa mislim da nikad nije ni bilo, jer je dodir gospodina X pomerio sledeci rezulatat tako daleko u trodimenzionalnom koordinatnom sistemu, da se sve predhodno moze brisati kao statisticka greska. Njegov dodir je tako urezan u mom telu, da probija garnice i vremena i prostora, i mada ga vise nema, ipak je samnom, na klupi u nasem stanu u centru ovog dosadnog grada, dok pucketa drvo u peci na sred dnevne sobe... 

On jedini moze da zadovolji moju potrebu... 

Zasto?

Jutros je okrenuo pricu. Ne zeli da odem. Lepo smo se dogovorili. Necu odstupati od dogovora- rekla sam mu kratko. Predlozio je da danas odemo do moje rodne kuce. Pristala sam. Znala sam sta mu je plan - hoce da me slomi i da se vratim. Sve sto sam ga naucila koristi nemilosrdno.

Seli smo u auto. Vozio je standardno lose uz konstantna pitanja da li levo ili desno. I za tu svoju losu voznju krivi mene. Svaki put kada svojom losom koordinacijom gasa i kvacila ugusi motor, osetim njegov pogled mrznje na sebi.

Stisla sam zube i okrenula kljuc. To ne lici na moj dom. To su prazni zidovi, prazni kreveti, prazno srce. Uzela sam telefon i fen za kosu. Fen mi je kupio bivsi decko iz Nemacke i pre desetak godina zbog tog razloga sam morala da kupim novi. "Ovo ce mi trebati kad se odselim." Pogledao me je mrko.

Spakovala sam telefon, spakovala sam ono malo zlata koje je ostalo kada sam pre odlaska za Nemacku morala sve sto sam dobila da prodam kako bih imala koji dinar da ponesem. A onda su na red dosle slike. Pocela sam da jecam. Zagrlio me je s ledja. Pocela sam da vristim. Sva ta nemoc, sve te emocije. Nasmejana lica moje mame i tate na slici mog vencanja. Sve je propalo. Nicega sa te slike vise nema. Mene grli stranac, covek kojem moj ni njegov zivot ni sloboda nisu sveti. Zasto me ne pusti!? Zasto pokusava da me polomi jos vise?

Prestala sam naprsno da placem. Ne mogu da placem pred njim. On je srecan sto mojih vise nema, sto ulazi kao pobednik u moju kucu i pretura po fijokama moga oca. On ne shvata sta je tuga koja me je zadesila...

Sedamo u kola. Zaboravila sam torbu u svojoj sobi. Otkljucavam kapiju i cujem poznati mjauk. Jedna je jos tu, ceka me. Nismo svi uspavani, zatvoreni u dom i otudjeni, ima i onih koji su preziveli. Gleda me zutim ocima. Znam da osudjuje. Sa mamom su delili i dobro i zlo, rodjeni su na tavanu nase kuce, ona njima pripada vise nego meni. Trazi da udje u kucu. Ne dam mu. Zakljucavam sve ponovo i krecem. Krece zamnom i konstantno mjauce. Seda na klupu ispred kuce. Gleda me kako ulazim u kola. Snuzden, ostavljen, gladan i hladan. Opet sam izdala. Opet ostavila.

Mog muza to ne interesuje. Zeli da kaze da ne moze da zamisli dan kada bi usao u prazan stan...

Zasto ne stane? Zasto me muci? Zasto me tera da mislim o njegovoj patnji? Zasto jednostavno ne pusti?

Mozda takva pitanja postavlja sebi i gospodin X. Mozda se pita kada cu da prestanem da ga davim i teram da me voli. Osudjena sam da prezivljavam njegove patnje...

Koja filmska storija: on voli mene, ja volim drugog, drugi, pa ne znam da li voli nju, ali mene ne voli vise...

Ostavila sam 38 godina zivota, porodicnu kucu, cetiri macke, albume sa slikama, ocev grob. Ostavila sam svoje prezime, svoje prijatelje, coveka kojeg sam najvise na svetu volela. Ostavila sam sve, zasto misli da cu imati snage da to ne uradim i njemu? Deset godina je ipak manje nego moj ceo zivot.

Cujem ga kako place u dnevnoj. Zao mi je. Zao mi je sto vise nema vremena. Place kako mamin macak ispred moje rodne kuce, zove me da se vratim...  

Ribanje

Usla sam u kupatilo. U jakni i cipelama. Srce mi je nenormalno lupalo, obuzeo me je hladan znoj. Parkirala sam auto do njegovog, i setila se da se to nece jos dugo desavati. 

Pocela sam da kidam stvari sa sebe. Cipele sam bacila kroz otvorena vrata. Skinula sam jaknu, majicu, podkosulju, brus. Skinula sam pantalone i carape. Gola, gola pred Bogom i pred pravdom, zena koja je pod noge bacila 10 godina zivota.

Sve bih polila benzinom i zapalila, ali ovo nije film o ludaci, nego pravi zivot. Sve sem jakne, bacila sam u korpu sa prljavim vesom. Uzela sam jaknu u narucje. Na svom golom telu osetila sam svilenkastu tkaninu i hladnu dugmad. U dzepu je nesto. Kutija cigara. Onu prvu sam ostavila u kaficu. Guzvam je, bacam u kantu. Ovo obecanje cu odrzati.

Sve smrdi na duvan, svaki koncic te jakne. Sve je zatrovano. Moram je iznaciti napolje. Bosim nogama hodam po hladnim plocicama hodnika ka kuhinji. Osetim hladan vazduh koji dopire sa oborenih balkonskih vrata. Polako mi se svaka dlacica na kozi jezi.

Otvaram vrata balkona. Hladni vetar udara moje golo telo. Izdrzacu. Izlazim na terasu, gola, golih stopala na ledenim  plocicama. Prva stipaljka, druga stipaljka. Okaceno.

Nije mi bitno da li me je iko video. Zasto bi bilo. Ja sam svakako gresnica koja je zasluzila scenu Sersi Lanister sa Dubrovackih stepenica - "Shame!"

Ulazim u kupatilo. Polako pomeram zavesu i ulazim u kadu. Jedna noga, druga. Krece vrela voda iz tusa. Pustam je niz ledja. Vrelu. Pece me, ali izdrzavam. Zasluzila sam to. Zasluzila sam vreli bic po svojim ledjama i zadnjici. Zasluzila sam ga po butinama, grudima i bedrima.

Uzimam sundjer. Trljam ga sapunom mirisa tresnje i bademovog mleka. Krvnicki krecem da se trljam. Kao nakon silovanja, hocu da sperem radost, tugu, srecu, peh, ljubav i mrznju sa sebe. Zelim da ih skinem obojicu i muza i ljubavnika. Derem ih sa sebe. Ribam skoro do krvi.

Ribam ruke, stopala, prste, bedra. Ne silaze. Ribam lice, laktove, kolena

Dole! Hocu svoju slobodu, a ne znam da li cu znati da je koristim i uzivam u njoj.

Vrata su otvorena. Mesta je samo za jednog. Vrata raja ili pakla? Bog ce presuditi... 

Deset godina pocetka i kraja

Upoznali smo se na internetu. Iza mene je bila.dvogodisnja patnja da zaboravim predhodnog momka. Pre toga smo kolegnica i ja pile i ja sam to isto vece odlucila da mi ne treba vise niko u zivotu. Onda se javio on. Rekla sam mu da se mozemo dopisivati samo ako ce mi biti virtuelni decko za dan zaljubljenih.

Od onda je proslo 10 godina.

Ovaj dan zaljubljenih poseban je po toj godisnjici. Gde smo stigli do sad? Pa covek moze reci svugde. Sahranili smo mog oca, on je zavrsio fakultet, otvorio svoj biznis, ja sam uspela se ostvarim poslovno, naucili smo da vozimo, stavili moju majku j dom, putovali, isli na derbije, voleli se, svadjali se, prestali da se volimo...

Psiholog mi je rekao da je to gotovo. I sinoc i pre pola godine, rekla je da je gotovo. Kada sam mamu stavila u dom, rekla je " Nemoj sad odmah, ali moraces da odes. Izgledas spolja dobro, ali iznutra je ruina.."

Za desetogodisnjicu mi je poklonio 100 eura da platim stetu koju sam napravila u drugom udesu. Dobila sam i privezak za kljuceve sa srcem. Ziva sam se mucila ceo dan da nateram sebe da mu nesto kupim. Balon sa natpisom 10, cokolada, dva hamburgera i pivo. Bez emocija. Tako je i prihvatio.

Zaspali smo razdvojeni popodne. Netrpeljivost se osecala u vazduhu. Pitala sam ga: "Dokle cemo ovako?" Odgovorio je: "Zelim da  se sve ovo sto pre zavrsi, da nastavim zivot i nadjem nekog novog"

I njemu je dosta. Svima je dosta. Deset godina je dosta.  

Priznala sam mu da je dete bilo prekretnica, prekretnica koja me je uplasila da cu morati s njim da ostanem. Zato je sve pocelo da se rusi. Postala sam svesna svoje nesrece.

Rekao mi je da krenem da trazim stan. Da prestanem da pusim, i da se brinem o sebi. Rekao je da ce novu zenu da trazi kada zavrsi samnom i da ce da me odbrani u slucaju baba kamikaza.

Statistika kaze da se 37% parova koji se venca na dan zalkubljenih razvede. Mozda smo mi u tih 37%, dvoje koje je pocelo i stalo na 14.2.  

Knjiga o Milani

Kada mi je otac umro, suocavala sam se sa njegovom smrcu tako sto sam sedela po kaficima i citala. Cinjenica da sva ta vreva i guzva desava oko mene, cini me nevervatno smirenom i zasticenom. 

Kupila sam jos jednu kutiju cigara. Ona druga je u gepeku. Gospodin X bi tu vec imao prigovor na rasipanje novca, ali s druge strane, cinjenica da sam ga u manje od 24 sata poslusala dva puta, e to mislim da bi mu prijalo.

Knjiga koju citam je delo poznatog psihoterapeuta i sastoji se od deset prica. Pocela sam od sredine - naslov "Debela zena". Pateticno. Uvek sam imala visak kilograma  i uvek sam to mrzela. Ova zena to nije, ali je razlog svoje gojaznosti nalazila u neslaganju sa okolinom. Njeno salo koje j polako nestajalo, cinilo je da se suoci sa cinjenicom da gojaznost nije problem, vec strah od smrti.

Druga prica se zove "Krvnik ljubavi" bas kao i knjiga. Tema je sedamdesetogodisnja zena, koja je opseduna muskarcem od 30 zbog jednomesecne afere, koju su imali pre 8 godina. Pokusala je cak  i da se ubije, ali ga nije vratila.

Ostaje mi jos osam prici. Radujem im se. 

Sutra i sama idem kod terapeutkinje. Planiram da pricam o mom suicidnom osecaju, mom muzu, poseti praznoj kuci u rodnom selu i sigurna sam, opsesiji sa gospodinom X.

Interesanto da je ta zena, iz price." Krvnik ljubavi" 12 godina pre te "veze" isla kod psihologa, a ipak se zakacila za 27 dana ljubavne afere. Jos uvek citam tu pricu, a fokus se sada polako pomera na razlog zasto muskarac uopste ulazi u "vezu" sa toliko starijom zenom. 

Juce sam sa prijateljicom iz susedne firme pricala o temi deteta. Pokrenule smo raspravu o tome da li nama, uspesnim zenama, uopste treba otac deteta? Pomislila sam opet na Milanu. Cije bih telo zelela da imam u sebi u trenutku njenog zaceca, ciji miris da osetim kada je prvi put budem uzela u ruke, ciji genetski kod? Gospodin x. Samo i jedino on. Jedini covek cije sam dete do sad zelela. Po licu je shvatila da imam nekog na umu. Pitala je: Pa zasto ga ne pitas? Ne bih se usudila da i tu budem odbijena, rekla sam i krenula kuci. 

Imam plan za psiho seansu. Pitacu psihologa da li je moja opsesija gospodinom X kao opsesije te starije zene ili je ljubav prema X bila stvarna? Pitacu je zasto sam sinoc zaspala sa tolikom zeljom da je Milana u meni i da je Milana njegovo dete? Pitacu je da mi pomogne da odustanem skroz i da ga pustim da zivi svoj zivot. Ili cu mozda samo pricati price o majci i muzu i nadati se da jednom nece opisati moj slucaj u nekoj knjizi, kao slucaj osobe koja je toliko htela a nije smela, toliko zelela a tako malo uradila...  

 

Kutija cigara

Kupila sam je. Srebrna kutija. 4. Dajte mi nesto slabo i upaljac. Plavi kolega je isto popusio jednu. Trezan. Da nazdravimo za slobodu. Slobodu koje nema.

Sakrila sam ih u gepeku. Ostala sam duzna razlog zbog cega ih ne kupujem : bojim se da ih ne nadje. Nadam se da nije mislio da ne zelim da trosim pare kada je pitao zasto ne kupim sebi jednu kutiju- gospodin X. Od njega trazim jer volim da pusim cigaru koju je njegova ruka dirala. Duvan koji su njegovi prsti spustali u masinicu. Da je zapalim njegovim upaljacem. Da ga tako dodirnem. Sve ostalo je zabranjeno. Sve ostalo vise nemam.

Glupo je, znam, ali ratovi su vodjeni za sveti gral, za maceve, prstenje... Ja moj vodim za jednu njegovu cigaru. To je moj sveti gral.

Eto jos jednog pokusaja da zaboravim, srebrna kutija. Cigare koje niko nije dirao, niko nije zacinio svojim mirisom i energijom. Sterilne i anonimne, u gepeku moje jedine slobodne zone, mojoj zvezdi... 

Reanimacija

Strujni iudar u grudi, usta na usta, masaza srca. Ravna linija polako pocinje da skace. 

Usla sam u cetralnu upravu proizvodnje. Sedeo je tamo. I to malo radnika sto je tog dana radilo, nestalo je. Drag queen je jos sedeo za svojim kompjuterom. Ustao je, obukao jaknu, koju mu je on na isti nacin ocesao o zid kao ja, i izasao napolje. Htela sam minut nasamo sa njim. Samo da mu kazem da mi je zao. "Htela si nesto od mene?" - "Ne" rekla sam tiho. A htela sam puno. Htela sam sve.

Dovukla sam se do stepenica koje vode ka nasim kancelarijama. Leva rula na gelender i krecem. Od jednom momenat tisine. Bol od malog prsta na ruci preko sake, ruke, ramena, do grudi, stomaka, prepona, butina, kolena, nogu, malog prsta na nozi. Totalna nemoc. Blokada. Ajde kreni- govrim sebi -kreni! Nisam nikad depresiju dozivela tako jako. Nikad me nije paralisala. Apsolutno odsustvo volje za zivotom. Za udahom, otkucajem srca. Mislim da sam tako stojala bar 3 minuta. Leva noga na prvom stepeniku, leva ruka na gelenderu, potpuna paraliza.

Hocu kuci, ali ne znam gde je to. Da li je to stan njegovih roditelja ili kuca mojih? Da li ja i u jednom i drugom imam bar jednu stvar koja mi je bitna? Mislim da mi je miliji plasticni cvet na stolu u mojoj kancelariji, od svega i u stanu i u kuci. Ali blokirana sam, zalepljena... Nema doma...

Iza ledja nepoznat glas, glava se okrece i ja krecem. Krecem od sramote, sramote da budem nemocna. To, da imam snagu, da sam jaka i sposobna, to je prokletstvo.

Odlazim gore. Pisem mu poruku, ne odgovara.

On ne zna da sam htela da se ubijem, mislim da ne zna. Volela bih da ne zna. Jer ako zna al ne pita, onda je osecaj jos grozniji.

Htela sam samo on da zna. Treba mi samo njegova pomoc. On zna da bude jak, pored njega sam se jedino osecala sigurnom.

Znam da sam ga povredila. Ubilo me je to. Ne zelim da ikada pati. Ne zelim, ali nisam znala da cita. Zelela jesam, ali nisam imala potvrdu. Nisam zelela da ga povredim.

Napisao je ono sto ga je pogodilo jos davno : da je govno. Zasto sam to ikad i rekla? Da bi mu opisala kako se ja osecam? Kako se osecam jer vise nisam jedina. Kao govno. Kada sam mu iz Grcke donela kamen sa svetog srpskog ostrva, koji sam krila i milovala i kada ga je uzeo i bez emocija stavio u dzep, znala sam da je gotovo. U njegovom oku vise nije bilo ljubavi. Ubilo me je to. Ja sam zurila samo njega da vidim, da ga cujem, da mu dam taj kamen. Ali nisam dobila zauzvrat ono sto sam zelela. A zelela sam samo njega.

Da nema 19 ne bih stala ovde gde sam stala. Prodala bih dusu djavolu, samo da budem sa njim. Ovako postujem liniju rascepa. Ovako samo po nekad, kada moja ljubav napravi kratki spoj, pokazem da i dalje zelim.

Taj dan, nakon noci gde sam pozelala da me nema, vratio me je u zivot recenicom: " Da li hoces da ti pomognem? ". Time je pokazao da je covek, da razume. Da je visi od ponosa i bola, da me mozda ne voli, ali ne zeli da mi se nesto desi.

Rekla sam mu najintimnuju istinu: da sam pozela da se ubijem. Mislim da je znao to, ili mu je mozda osecaj poznat. Rekao je da postoje druga resenja. Rekao je da mu je drago da smo pricali.

I dalje se moja borba nastavlja. Ali ako sam tog coveka toliko volela, ne samo seksualno, nego i kao najboljeg prijatelja onda je normalno da mi jos treba. Treba mi bar nekad, da kada znam da jedino on ima iskustva i rezona, da probam da dobijem drugarski savet.

Rekao mi je jos da njih trojica dobro funkcionisu. Zasmetalo mi je malo, ne zato sto mislim da je to lose, vec zato sto mu vise zbog njih, poslovna koalicija samnom nije jedino resenje. I tu sam izgubila. Ljubavno se vratio njoj, poslovno je otisao njima. Objektivno, za nista vise mu ni ne trebam.  Sad jedino on treba meni. 

Pink me je opet vratio u zivot. Bez poljubaca, bez zagrljaja, samo iskustvom i prijateljstvom. Reanimacija bez usta na usta, u belim rukavicama, ali ipak povratak u zivot. Hvala mu... 

Holding on...

Bilo je dva sata ujutro. Kupila sam novu kutiju. Ima ih 28 u njoj. Posto ih pijem po pola to je doza za 56 dana. Od kada ih pijem, samo sam jedan dan preskocila. 

Mnoge poznate licnosti su obolele od depresije. Neki od najvecih zabavljaca danasnjice, nasmejanih lica, na izgled ljudi koji imaju sve. Vecina njih nije pobedila depresiju. Dosta njih je izvrsilo samoubistvo.

I dalje razmisljam o tome. O cevi pistolja u ustima, ukusu metala. Prst na obaracu i kraj.

Ne znam zasto u opste i zivim dalje? Koja je moja uloga? Zasto moram da teram sebe da mi bude lepo? Zasto se to jednostavno ne desava spontano?

Imam utisak da sam rob svog tela. Zatvorena sam u njemu i zelim napolje. Mozda bi taj metak oslobodio moju dusu i dao joj sansu da bude opet prozracna i leprsava.

Nemam decu. Imam coveka kojeg ne volim, volim coveka kojeg nemam. Nemam majku ni oca, brata ni sestru. Nemam psa ni macku, cak ni ribicu u akvarijumu.

Dani svicu i pomracuju se, kazaljke se okrecu. Vreme prolazi, a moja zelja za zivotom polako tone...

Kazu da sam jaka zena. Nisam. Treba mi pomoc vise nego ikad. Treba mi neko da mi pridje i da me zagrli. Neko da me zastiti. Zasto sve moram sama? I kada cu moci da zaspim pored nekog ko ce mi sapnuti na uvo: Tu sam, ne boj se...

Kutija je puna. Mozda ako bih popila vise od doze, mozda mi bude bolje? Osecaj koji ove tablete daju je cudan: Sve jedno ti je- prvi sloj- srce hoce da izbije iz grudi, vristi, kida, ali ga necujes- drugi sloj.

I dalje zelim da me nema, jer nikom ne trebam. Zelim da me nema. Bilo bi lakse, bila bih slobodna.

Sada, kada ovo pisem, iza mene je jos jedna noc... Mislila sam, da zelja da me nema nestaje sa jutrom, ne i dalje je tu.

Zasto je sve tako tesko? Zasto ne mogu i dalje da se izborim? Zasto ne mogu da zaboravim, da ostavim?

Pevac pesme iz naslova, je imao depresiju. On nije docekao jutro. Umro je sam. Mozda se nije oslobodio, mozda je samo prestao da postoji. Ako pustim, bicu oslobodjen... Holding on... 

1 2 3 4  Sledeći»